Mi­lan­ka Bla­go­je­vić

 

* * * (Plesom do snova)

 

 

Po­ne­kad su li­či­li na mo­ju pred­sta­vu o nji­ma. Ima­li su ta­nak glas, pri­ja­tan po­gled, ne­ka­da gle­da­li svo­ja po­sla a ne­ka­da i tu­đa… Sve u gra­ni­ca­ma nor­mal­no­sti. No­si­li su tor­be sred­nje veličine i iz­gle­da­li kao ja. Ni­sam pra­vi­la raz­li­ke. To je to. Svi su kao ja. Svi mi li­če na mo­ju pred­sta­vu o nji­ma.

A on­da je za­ku­ca­la po­noć, prin­ce­za se pre­tvo­ri­la u či­sta­či­cu, ko­či­ja u bun­de­vu… I sve ta­ko re­dom. Oko 6 uve­če bi­lo je baš kao u baj­ci, svi su ve­se­lo ple­sa­li, za­ba­vlja­li se, dru­ži­li, ća­ska­li, la­šti­li po­do­ve čvr­stim ko­ra­ci­ma. Vo­lje­la sam nji­ho­ve čvr­ste ko­ra­ke. Li­či­li su na mo­je pred­sta­ve o nji­ma. On­da je oko 8 po­če­lo ma­lo ne­što da se mi­je­nja, tek po­ne­ka sit­ni­ca. Bal je po­stao dru­ga­či­ji, ple­sa­li su ma­lo slo­bod­ni­je, vi­še su mla­ti­li ru­ka­ma i paf – jed­na se na­đe u mom re­bru. Ru­ka, tj. la­kat mog pri­ja­te­lja. Opro­sti­la sam, mi­sli­la sam: slu­čaj­no je! Oko 10 do­bi­la sam još je­dan pa još je­dan, i još je­dan, u re­bro, u si­su, u mi­šku, od pri­ja­te­lja, ku­ma, rod­bi­ne i iha­aa. Baj­ka je kre­nu­la str­mo­gla­vo. Po­če­le su da bli­je­de mo­je pred­sta­ve o nji­ma. U po­noć sve je bi­lo baš kao što sam tre­ba­la da pret­po­sta­vim kad sam tek sti­gla na bal. A ko će to zna­ti, ni­ko, baš ni­ko. I za­to je neo­p­hod­no da pro­đe­te je­dan ples, je­dan dan­ce, je­dan mo­ve po la­ki­ra­nom par­ke­tu sa mno­štvom la­ka­ta u re­bri­ma. Da, da, od pri­ja­te­lja, ku­mo­va, rod­bi­ne… I on­da poč­nu da bli­je­de va­še pred­sta­ve o nji­ma. A za­i­sta su ne­ka­da li­či­li na mo­je pred­sta­ve o nji­ma.

Za­i­sta je­su.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.