ŠAMAR
Zujalo mi je u ušima. Dete je i dalje grešilo, presecalo ga je jedino brundanje neke žene, ujednačenog ritma matore usedelice, profesorke muzike.
Čula sam samo da je bljesnulo.
Nas dvoje stajali smo kao dve figure iz Milosa, oči u oči, sa rukama pored tela. Hvatali smo jedno drugom dah. On je pogledom milovao moj obraz.
Negde u daljini, možda na trećem spratu, čulo se dete kako svira klavir. Nije gađalo tonove, počelo je da me nervira to.
Ais, ais, zaboga! – skoro da sam vrisnula.
Gledala sam ga u oči. Skoro da sam slegnula ramenima. Nisam znala šta bih drugo. On je i dalje pogledom sekao pramenove mojih šiški. Ruku je već bio spustio pored kuka, ali videla sam, osetila sam da je još napet.
Zujalo mi je u ušima. Dete je i dalje grešilo, presecalo ga je jedino brundanje neke žene, ujednačenog ritma matore usedelice, profesorke muzike.
Sive njegove oči polako su popuštale stisak. U njima je bilo vlažnosti, toliko da ne ispadnu iz lobanje pritisnute besom iz dubine podsvesti.
Želela sam da volim. Onako duboko, kao devojčice sa velikom kapom ispod drveta na čijoj kori je urezano srce. Verovala sam da mi se takva ljubav događa.
Dete je konačno pogodilo ton.
Oči su mu omekšale. Biće mu žao, sutradan, mislim. Onda ćemo se pomiriti. Moliću ga da to više ne radi. I on će biti siguran da neće. Želeće da neće. Baš kao što sam ja želela da volim.
Palila su se svetla na prozorima susedne zgrade. Dete je završilo čas i usedelica, nastavnica muzike, otišla je kući da proplače još jedno prazno veče.
Nas dvoje stajali smo kao dve figure iz Milosa, oči u oči, sa rukama pored tela. Hvatali smo jedno drugom dah. Bila sam čvrsta. On je pogledom milovao moj obraz.
Nismo se micali iz mesta, a vreme je bilo da krenemo nekuda. Moja velika figura muškarca i ja, malecna Venera, gledali smo se u oči i milovali jedno drugo pogledom. Trenutak je prošao i činilo se da svet nastavlja da živi.