PRIČA O SNOVIMA
Daleko, iza ovih šuma postojalo je jedno brdo. Ljudi na tom brdu nisu odlazili jer se mesto zvalo Crna stena. Samo odabrani od kralja mogli su da posećuju to mesto.
„Ako saznaš istinu, istina ćete osloboditi“, Biblija
Živela davno jedna usamljena devojčica Niko. Imala je tatu, mamu i sestru. Imala je i dvojicu deda, rođenu baku i usvojenu baku, maminu maćehu.
Mamin otac, živeo je u selu gde zima spava polovinu godine. Deda je umeo da pravi kace za sir i kuće od brvana. Živeo je daleko, daleko ispod Zlatne planine. Do njegove kućice dolazilo se uskom stazom kroz gustu zelenu šumu od bodlji.
Devojčica je mislila da deda živi na kraju sveta. Na kraju tog sveta rađalo se i Sunce, a Mesec poput užarene plave lopte spavao je iznad drvene kućice.
U dedinoj kući gorela je vatra u starom šporetu na drva, lampa u kojoj su stanovale zvezde osvetljavala je malenu sobicu sa oskudnim nameštajem. U daljini su zavijali vukovi.
Noći su bile pune zvukova. Činilo se da možeš da čuješ i zvuk nestašnog zečića koji od straha beži.
Deda je voleo da priča priče. Devojčica nije znala da li su to dedine priče ili su priče iz debelih knjiga koje je čitao.
Jednu priču volela je da sluša više od drugih. Devojčici se činilo da je ta priča svaki put dobijala drugačije oblike.
Daleko, iza ovih šuma postojalo je jedno brdo. Ljudi na tom brdu nisu odlazili jer se mesto zvalo Crna stena. Samo odabrani od kralja mogli su da posećuju to mesto.
– Deda, da li je to neko tajno mesto?
– Jeste, tamo su živeli vitezovi reda „Čuvari reda svetog Đorđa“. Bili su časni, pošteni, odani i hrabri i život bi dali za relikviju koju su čuvali. Čuvali su nešto najvrednije – plašt Gospoda Isusa Hrista.
Imali su dvorac crn poput noći na kome su spavali oblaci i magla se nežno skrivala u njihovim odajama. Hranili su se šumskim plodovima i životinjama. Nekad bi ih posećivali kraljevi ljudi. Od njih su prinčevi učili mačevanju i viteškom kodeksu.
Kad je zima ledila ljudima kosti, a reka beše sva od stakla, dođoše neki crni ratnici koji su tražili blago. Ubijali su, mučili su ljude da im pokažu stazu ka Crnoj steni.
Crni ljudi ubijali su i životinje koje su čuvale dvorac na steni. Hrabri vitezovi boriše se do smrti. Ostade samo jedan ranjeni vitez i on baci plašt da ne bi pao u ruke zlim ljudima.
Na mestu gde pade plašt, kraljević Vladislav, podiže manastir Mileševu. Plašt sakri da niko o njemu ništa ne zna.
Deda reče: „Neke tajne nikad ne treba da se saznaju.“