TI ŽIVIŠ TRAJNO U SVOJIM DELIMA…
Ti živiš trajno u svojim delima.
Vrhovima prstiju
otkidaš svet, čupaš mu
svitanja, trijumfe, kolore,
ushite: on ti je muzika.
Život je što ti dotakneš.
Iz tvojih očiju, iz njih samih,
izbija svetlost koja upravlja ti
korake. Hodiš
po onom što vidiš. Ništa drugo.
A ako ti se podozrenje kakvo
sa deset hiljada kilometara ukaže,
ostavljaš sve, hitneš se
na pramce, na krila,
već si tamo; poljupcima,
zubima ga potrgaš:
više podozrenja nema.
Ti nikada ne smeš podozrevati.
Jer izvrnula ti si nedokučivost
naopako. I tvoje enigme,
ono što nikad pojmiti nećeš,
te su stvari toliko očite:
pesak na kome se pružaš,
pomicanje tvog sata
i krhko ružičasto telo
s kojim se u ogledalu sretneš
svakog dana kada rasaniš se,
a ono je tvoje. Čudesa
su razaznana već.
I nikad zgrešila nisi,
osim jednom, jedne noći
kad te zalude sena
– jedina koja ti je godila –
Seni je nalikovala.
I žudela si da je obujmiš.
I bio sam to ja.