ŽETVA
Pred kraj života mu se sasvim nenadano usadila nekakva nerazjašnjiva zebnja. Pokušao je na brzinu da je se otarasi, ali to više nije zavisilo ni od njegove volje, ni upornosti, ni vredne pameti.
Bio jedan ambiciozan čovek. Namerio se da svojim životom obuhvati sve najvažnije. Napravio je plan i istakao ciljeve po redu važnosti. Setio se izreke da čovek nije čovek, ako ne sazida kuću i ne zasadi drvo, ali to je ostavio za kraj da bude kruna svih njegovih postignuća.
Prvo mora da osnuje porodicu i za taj cilj trebaće mu nekoliko godina. Zatim ne bi bilo zgoreg da se usavrši u svom poslu i postigne uspeh. Samo uspešan čovek je zadovoljan, smatrao je s pravom. Oduvek je želeo da napiše roman, to je zgodan način da se postane slavan. Slava, razume se, donosi sa sobom raznovrsne prednosti, prevashodno novčane, a bogatstvo će omogućiti da se lakše dođe i do ostalih zadatih ostvarenja. Kad se obogati neće biti rastrzan, samo su siromašni ljudi nervozni, pa će tako moći s lakoćom da bude pravedan i dobar. Ljudi će mu se diviti i učiće od njega.
Ali ništa nije išlo ni glatko, ni po planu. Život se migoljio kao popino prase iz dečijih dlanova. Ambiciozni čovek se povremeno žestio, pokatkad je gubio veru, ali se držao svojih koncepata, nije posustajao i nije se predavao. Snagom volje uspeo je da natera život da mu se pokori i napokon je ostvario skoro svaku svoju zamisao.
Jedino drvo nije stigao da zasadi. Pred kraj života mu se sasvim nenadano usadila nekakva nerazjašnjiva zebnja. Pokušao je na brzinu da je se otarasi, ali to više nije zavisilo ni od njegove volje, ni upornosti, ni vredne pameti. Okasnio je. Ispostavilo se da je u srećnu starost trebalo uložiti strpljivi trud ukoreniti je i negovati, odgajati je i štititi. Čovek je s gorčinom shvatio kako ga je ambicija omela da uvidi šta je najvažnije. Trebalo je ipak prvo da zasadi drvo. Ono je bilo sa životom u dosluhu, naučilo bi ga redosledu dejstava, ne bi sad morao da se plaši smrti.