PRIČA O HEROJU
Radoica Jasnić poginuo je u ratu 11. maja 1999. na Bajgori, u Kosovskoj Mitrovici, u borbi protiv albanskih terorista, u 31. godini života, mesec dana pred ženidbu.
Kada se hrabrost, ponos i žalost udruže, onda je čovak jak kao stena. Takav utisak je ostavila Svetlana Jasnić Stojković, sestra Radoice Jasnića poginulog u ratu na Kosovu i Metohiji 1999. godine, kada smo je sreli u Udruženju poginulih i ubijenih civila, vojnika i policajaca u Spomen – sobi „Kosmetske žrtve“ u Beogradu.
Svetlana je izgubila brata jedinca koji se borio protiv albanskih terorista 1999. u Kosovskoj Mitrovici i poginuo kao vojnik i žrtva je snajperiste na Bajgori. Pre rata bio je zaposlen u „Goši“ u Smederevskoj Palanci.
Poginuo pred ženidbu
Rade je, kaže Svetlana, imao 31 godinu kada je mobilisan a potom u ratu i ubijen. Mobilisan je odmah po dolasku iz vojske koju je služio u Sloveniji i vratio se u činu mlađeg vodnika-izviđača.
– Prvog dana agresije NATO 24. aprila 1999. moj Rade je mobilisan. On je bio rođen 1968. godine, 25 januara. Poginuo je 11. maja na Bajgori, iznad Starog Traga u Kosovskoj Mitrovici. Rade je četiri dana pred pogibiju nosio hranu vojnicima i uspevao da se probije do njih. Dolazio je vikendom kući, jer je sve bilo blizu. Ubijen je mesec dana pred ženidbu – priča Svetlana i dodaje:
– Moja majka je mene i sestru Snežanu posle Radetove pogibije hrabrila ovim rečima: Brat vam je bio heroj i vi morate da budete. A ona sama, moja majka Emilija, imala je četiri infarkta. Bila je tri nedelje u komi. Ugrađena su joj 4 bajpasa. I tata Stanimir je teško podneo, kasnije je umro – kaže Svetlana, pominjući da je njen otac govorio na Jarinju 2012. godine i da je taj video-snimak naišao na veliku gledanost.
Svetlana Jasnić Stojković je dvadeset godina živela u Lešku gde je sa roditeljima, sestrom i bratom Radoicom provela najlepše godine detinjstva i mladosti u skromnom, ali ljubavi punom roditeljskom domu, čega se rado seća.
– Tata je bio kovač, imali smo dve sobe, jednu za nas troje, ali smo bili srećni. Ja sam završila srednju geološku školu i jedna sam od retkih žena – jamski radnik. Radila sam tri i po godine u Žutoj Prli dok nije počelo sve da se uništava. I sada malo radi rudnik Belo Brdo, a Šiptari iskopavaju deo Crnca koji zalazi i u Srbiju. Svi to znaju, ali ćute – navodi ona.
Jasnići – patriote i ratnici
U porodici Jasnić poziv za odbranu otadžbine se nikada nije izbegavao. Svetlanin deda Jakov Jasnić, očev otac, bio je borac na Solunskom frontu i vratio se oboleo od tifusa, posle čega je za dve nedelje umro. A bio je Jakov gazda na glasu, držao je drumsku mehanu u Lešku.
– I mamin otac i stric bili su u vojsci kralja Aleksandra – kaže jednostavno Svetlana, kada smo je pitali da li su i njihovi preci učestvovali u odbrambenim ratovima.
– Tata je napravio spomen-česmu u Lešku, bratu Radoici i svim stradalim. Mića Nikolić, profesor iz Leposavića, napisao je pesmu koju je posvetio svim stradalim iz Leposavića i jednu pesmu „O junaku Jasnić Radoici“.
Ta pesma je, verovatno, najlepši spomenik poginulom vojniku. Da ostane zapisano kakav je junak bio. Da se ne zaboravi.
Ova sredovečna, istinski hrabra žena ima dva sina i ćerku, unučad. Srce joj je sa te strane ispunjeno, ali život donosi svakovrsne probleme. Ali, žalost za bratom i ocem je trajna. Pre četiri godine posle rastave sa suprugom hrabro se odavažila i po oglasu za negovanje starih ljudi došla direktno u Beograd bez igde ičega. Stanuje u privatnom smeštaju i trenutno živi od negovanja troje veoma starih lica.
– Trenutno čuvam i jednu baku koja je preživela logor Dahau i ima preko 90 godina. Meni stari ljudi nisu teški – iskreno će Svetlana.
A sudbina je htela da Svetlanin život ponovo poveže sa ratovima i strahovima kojima dostojanstveno odoleva. O starima koje neguje, ova omanja, jaka i govoru vična žena, priča sa toplinom, kao o deci. O žalosti za poginulim bratom nije mnogo govorila, kao da je tugu potisnula duboko u nekom skrivenom kutku, samo za sebe. Ne za javnost…
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo