VATRE
Te vatre, koje su za nas zgotovljene,
ili za nekog nedolazećeg boga,
što se pomalja iza horizonta, mrtav kao kuća,
odsutan među sanjarima, nebeski miropomazanik.
Zamahom božanskog uda bešiku okeana puni,
kroz talase svilorune svršava.
Moru mrsi creva: pride udešava
kosti zvezdama, ribama peraja.
U škržne rasekline vetrova se udeva.
Za sudnjom trpezom, apstinent.
Gle, kako je lep, oleandar nebeski. Gluv kao tocilo.
Rika njegova prolama se kao glas jedinosušnog u pustinji.
Palaca katarkom jezika, potonuli Kašub.
Podoban oluji, lavoobrazni.
Smrknut kao dno okeana iz kojega je ponikao,
gnjecavi haznadar.
Svetluca se među zvezdama i planetama trup njegov
zvezdonebi, vaskrsni bukvar cirostratusa,
mučionica nebeska, božanski ključar.
Grca i poskakuje u turbulencijama, moćan i truo,
veliki kašalj istorije.
Svet je njegov spermogram. Te vatre,
koje su za nas zgotovljene, ili za nekog nedolazećeg boga,
koji veličanstveno klizi hrbatom horizonta
nerušim i blagouhan, sa stidnim vašima smisla,
što se mažu na hleb u jedva vidljivim naslagama.
To je deo samo njemu znanog lukavstva
kojim oglašava prisustvo među ljudima
ispotiha, ne vičući, kako ih ne bi prestrašio
svojom bogobojažljivom duhovnošću.
Njegove su trepavice kao grozdovi buktinja od žada.
(U zeleno su se obukli plamenovi od žada.)
Te vatre neko održava; taj stidljivi plamičak vatara iz oluje,
milostive oluje, velim: neki mutevelija nebeski.
Gledamo ih kako se razgorevaju u nama,
podstaknute krvlju i ratovima.
Slećemo u noć kao na pistu. Orlovi podno Igdrasila.
Gdanjsk, 17–20. aprila 2012.