ZAUSTAVITE OVE SNOVE
Noću čujem vikanje
iz njihove spavaće sobe, u polusnu
čini se kao da sanjam
kao da tata viče, majka
mu kaže da se smiri,
da prestane da viče, jer će nas probuditi.
Suviše mala da bih razumela, bojala sam se
njegove vike, njegovih pretnji, dok nas
budi da bi slušali njegov pijani glas,
majka plače, pokušavajuči da ga ućutka.
Ne znam šta joj je rekao.
Ne mogu da se setim. Ali, je uvek bilo
isto – iz godine u godinu, sve dok nisam
počela da shvatam, sve dok nisam ustala
i pokušala da mu kažem da prestane, sve dok moj
odrastao brat, nije pokušao da ga obuzda
sve dok svi nismo znali da nije u
redu – kao majka moje studentkinje
(koja je imala devetoro dece od
različitih očeva)
koja ju je tukla
bilo čime što joj je došlo pod ruku kod kuće:
šerpe, lonci… koja joj se izvinjavala –
ni ja nisam mogla da mrzim, već da volim
nasilnika.
Volela sam mog oca do samog kraja. zaustavite ove snove