CRNI SLAVUJ
Nisam nikad iš’o do Balkana,
Ko zna hoću l’ ikad stići tamo.
Al’ što mi je duša – otvorena rana?
Zašto li sam uznemiren, samo?
Zahvata me očaj iz dubine
I suza mi pod veđom svetluca
Što fijuče pretnja iz daljine,
Na čoveka što se opet puca.
Ne na jednog, nego na sve ljude,
Jer otuda k’o nekad što beše,
Smrt sejući i bogalje tvrde
Crni slavuj triolama kreše.
Nije slavuj što za zaljubljene
Šalje svetu zvezde razdragane.
Ovaj sipa kugle užarene
I olovo seje na sve strane.
Od udara zemlja razrovana.
Pijanih je od krvi tu mnogo.
Da l’ ćeš stati i ti jednog dana,
Nezasita, mrska razdeobo?…