BALADA POTOPA
Ode u neizvesnost voda potopa.
Pod nebom, kao pod Božjom rukom,
Stiže, k’o večnost, naša Evropa,
Oprana vodom, k’o suzom pukom.
I nađe me i reče mi ovde:
– Traj kako sam hoćeš svoje dane…
I kao voda od potopa ode,
A u krvi mi ostade plamen.
Htedoh da uzviknem „ne“, al ništa
Ne uspeh da kažem, iako čelo stuštih.
Kao krst, preda mnom put blista,
A svud neizvesnost, k’o potop sušti…
***
Dah neuhvatljive muzike večne
Plovi nad nama k’o na javi,
Dok s prvim snegom ne poteče
Po jesenjoj ognjenoj travi.
Okopni da bi se s vodom slila
U kao ugalj crnu njivu
I svakoj travki biće mila,
I svaka vlat će ljubav živu.
Početi da šapće, da muzika puna
Opet zaplovi nad svetom celim
Kao mladina, poput zlatnog čuna
Na čijem dnu se prvi sneg beli.