MORALNA ODGOVORNOST
Osuđivanje drugih je svuda prisutan greh, na koji smo toliko privikli da smo i prestali da ga za to smatramo. Međutim, na mnogo mesta u Evanđelju jasno je osuđen taj greh.
Ljudi su veoma skloni osuđivanju drugih. Ako slušamo razgovore oko nas, čućemo kako se šapatom ili glasno prepričavaju negativne stvari iz života naših poznanika. Ako proverimo ta ogovaranja i preka osuđivanja, obično se ispostavi da to nije istina.
Zašto i verujući i neverujući ljudi, kada govore o drugome, uvek, ili skoro uvek, obraćaju svoju pažnju prvenstveno na loše osobine ljudi.
Međutim, u svakom čoveku postoje i dobre i loše osobine. I bilo bi prirodno da se najpre govori o dobrim osobinama poznatih nam ljudi. Nažalost to nije tako. Osuđivanje drugih je veoma rasprostranjena duhovna bolest. To je svuda prisutan greh, na koji smo toliko privikli da smo i prestali da ga smatramo za greh. Međutim, na mnogo mesta u Evanđelju jasno je osuđen taj greh. Evo jedno takvo mesto:
“… Književnici i fariseji dovedoše Hristu jednu ženu, uhvaćenu u preljubi, pa je postaviše u sredinu i rekoše mu:
Učitelju, ova žena je uhvaćena baš kad je činila preljubu.
A Mojsej nam je u zakonu naredio da takve (žene) kamenjem ubijamo; šta Ti kažeš na to? (Jn. 8, 3-5).
Sveto Evanđelje nas suočava sa faktom očevidne grehovnosti ove žene preljubnice. Po jevrejskom zakonu, preljuba je povlačila za sobom smrtnu kaznu. A i s naše hrišćanske strane gledišta, grehovnost ove žene bila je van svake sumnje.
“No Isus se saže dole i pisaše prstom po zemlji. Ali kako su Ga i dalje pitali, ispravi se i reče im:
Ko je od vas bezgrešan neka prvi baci kamen na nju. I opet se saže te pisaše po zemlji” (Jn. 8, 6-8).
Gospod ne odriče da je njemu privedena žena teško zgrešila. Međutim, On istovremeno stavlja pitanje o najvećoj moralnoj odgovornosti ovih koji su nju osuđivali. Ali pravo na osuđivanje, ako je ono uopšte moguće, imaju samo oni koji stoje na veoma uzvišenoj moralnoj ravni i koji su, tako-reći, dostigli do stanja bezbednosti. Zato je Spasitelj rekao “Ko je od vas bezgrešan neka prvi baci kamen na nju”.
Ali, strogo govoreći, bezgrešnih ljudi nema. Stoga i nemamo pravo da osuđujemo svoje bližnje, jer svi mi imamo svoje nedostatke koji su za osudu. Ustvari i ne može čovek, opterećen svojim gresima i manama, pravilno oceniti grehe i nedostatke drugih. Tu je objektivnost nemoguća. A kako možemo da nekog osudimo ako i sami podležemo osudi? Stoga je osuđivanje drugih uvek licemerno.
Ljudi koji su kušali Gospoda Isusa i osuđivali ženu grešnicu, čuli su u svojoj duši glas probuđene savesti i ni jedan nije bacio kamen na preljubnicu.
“Isus se tada ispravi i reče joj: Ženo, gde su? Nijedan te ne osudi? Ona reče: niko, Gospode.
Na to joj Isus reče: ne osuđujem te ni Ja; idi i od sada ne greši više” (Jn. 8, 10-11).
Gospod nju nije osudio, jer joj je oprostio njen greh, a samo je On to mogao učiniti. On joj je oprostio pod uslovom da se ona popravi i da nikad više ne ponovi isti greh. On je hteo da nas nauči da ne treba da ikoga osuđujemo. Naše nije da osuđujemo, nego da praštamo, ne da trubimo o manama drugih, nego da ih prikrivamo našim smirenjem.
Pošto je Gospod oprostio grešnici, iz toga se ne može izvući zaključak da mi možemo mirne duše grešiti kao ta žena. To bi vodilo potpunom razvratu. Odgovornost za naše grehe i nedostatke mi nosimo pred Bogom i pred ljudima. Tu odgovornost Gospod ne skida s nas ni u kom slučaju, a naša grehovnost može nam biti oproštena samo ukoliko se iskreno kajemo i trudimo da ispravimo naše nedostatke.