DETINJSTVO
Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam
da sam brži od vetra. Točkovi su
drhtali u kotrljanju, punio se njihov krug.
I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha,
loptaste, zabelele su se od okretanja.
Uživao sam posmatrajući kako prostor pored mene
promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo
u silnoj želji da me brzina negde odnese.
Jureći, održavajući ravnotežu između
krupnog šljunka i dubokih lokvi,
uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,
krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),
svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
i tupim udarcima guma.
Žbice zbijene u mesu vazduha, koji se
sklupčao u kotrljanju poput lepeza,
hladile su mi noge. Cevi, šuplje kao
ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.
Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac
dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica,
snažnim zamasima nogu, kao da koračam kroz vazduh,
pomalo teturajući, levo, pa desno, desno, pa levo,
u brzim nagibima, skoro vijorim.
Daljina me je osvajala, a ja sam osvajao daljinu.
Ono što sam tada video pokušavam da prepoznam
gledajući dvorište, taj sad mali,
gotovo urasli prostor,
održavajući drugačiju ravnotežu.