KLARA
Klara… Njene plave oči gledale su te po poslednji put zbunjeno i uplašeno dok te je vezanog na aerodromu sprovodila ostrvska milicija.
Budi te miris mora…
Karipsko sunce prolama se kroz poluspuštene roletne i miluje njeno telo koje se skupilo kraj tebe, poluuvijeno u beli čaršav. I nadaš se da pokret tvojih očnih kapaka nije napravio nikakav šum.
Dišeš što možeš tiše.
I ovog jutra probudio si se prvi. Neka je, neka što duže spava. Tvoji dani ionako počinju tek kada svetlost njenih plavih očiju obasja tvoje lice. Tvoja uslišena molitva je tu, pored tebe, nestvarna kao i sreća.
Iza tebe su kilometri, meseci i životi koji više nisu važni.
Nekoliko lažnih imena i poternica mogu zauvek da trunu u kartotekama i kompjuterskim fajlovima evropskih policija. Na ovom ostrvu za sve ti si samo čudni Grk koji je pristigao sa ovom plavookom lepoticom pegavog lica i riđe kose. Grk si doduše i za nju, iako samo natucavaš grčki…
Hraniš je voćem, ispijate jutarnje voćne sokove, a zatim odlazite na svežu morsku ribu za ručak uz belo vino i rum za desert. Ali to tek kada iza podneva ustanete iz kreveta. Dani su plavi kao njene oči, a čini ti se i da vaše duše poprimaju tu nebesko plavu boju.
Je li to žena ili anđeo?!
Gledaš je tako satima sve dok se ona ne promeškolji, otvori oči, pogleda te, prisloni poljubac na tvoje usne i na svom maternjem švedskom probunca: „god morgon“.
„Καλημέρα αγάπη μου“, odgovaraš joj svako jutro ne zaboravljajući da odglumiš Grka.
A onda, do podneva, dobijaš poljupce za doručak, njene grudi, kožu i smeh koji odzvanja malenim stanom, a čije je istinsko ime sreća.
*****
Davno je prošlo podne.
Bude te nesnosna vrućina paklenog letnjeg dana i sirene beogradskih taksista. U civilizovanom svetu ljudi imaju klimu, a ti nikako da kupiš ni ventilator.
Pozdravljaju te tvoje izgužvane limenke i napola ispijena flaša pelinkovca. Desetak limenki raznorodnih piva zgnječenih tvojom desnicom sinoćni su minuli rad i sada ti se raduju i pozdravljaju te. U ova sumorna vremena jedino su one sigurno tvoje.
Pomeraš ostarele kosti i shvataš da ćeš i danas plaćati težak danak spavanja na dotrajalom kauču. Da si bar uspeo da se odteturaš do krevata možda bi imao i malo odmora, ovako…
Baterija na telefonu iscurila je. I bolje. Nema baš puno onih čijem bi se pozivu obradovao. Noću te proganjaju snovi, a danju prijatelji koje izbegavaš, jer im duguješ preko svake pristojnosti.
U zadnje vreme tu je i par zelenaša, ali za sitne svote, ništa bitno, srediće se to na ovaj ili onaj način.
Ustaješ sa kauča i teturaš se do kupatila. Na sred sobe sa tavanice visi vreća za boks. Ima već par godina od kako su pločice na tvome stomaku poprimile okruglati oblik zvane pivski stomak, ali desnica je još uvek čvršća od armiranog betona i zato umesto jutarnje gimnastike spustaš svoj čuveni desni aperkat u sam centar vreće.
Desni aperkat! Munjevit, kratak, silovit, trik udarac od koga nema odbrane. Spustaš ga nenadano u pleksus upumpavajući svu svoju sirovu snagu i telesnu težinu pravo u protivnički stomak.
I upravo tim aperkatom osvojio si dve bitne stvari u životu.
Prva je „Zlatna Rukavica“ istočne Srbije posle koje počinje tvoja životna karijera. Dok se tvoj protivnik grčio po podu i previjao od bola u tvom uglu su se radovali, ali tebi se toga dana boks smučio zanavek i više nikada nisi ušao u ring.
Tvoja druga nagrada zvala se Klara. Ovu mladu Šveđanku upoznao si u noćnom klubu u Amsterdamu kada si je igrom slučaja odbranio od nekog nasrtljivog nabilodovanog nemačkog turiste. Sasuvši mu svoj desni aperkat u utrobu ostavio si ga da se grči i previja po podu, a nju odveo najpre do šanka, a zatim i do podijuma za igru.
Mladoj i ludoj nije joj trebalo puno ubeđivanja da se sa svojim čudnim Grkom otisne u avanturu po karipskim ostrvima ne pitajući puno ni za njegovu prošlost ni odakle mu novac za ovaj beg od života. A možda bi tvoja sreća trajala i duže da si umeo da držiš jezik za zubima i da te večeri u ostrvskoj kafani čuvši najprirodniji jezik za tvoje uho nisi ipak progovorio srpski.
Nostalgija ubija.
Klara… Njene plave oči gledale su te po poslednji put zbunjeno i uplašeno dok te je vezanog na aerodromu sprovodila ostrvska milicija.
Kada bi bar mogao da prestaneš da sanjaš. Prokleti snovi. Prokleta svetlost, more, plavetnilo i belina… Beograd ti se svakog podneva posle tih snova čini još više sumoran i siv.