SPASILAC DEČIJE DUŠE
Svedočenje o čudu Svetog Nikole potiče od jeromonaha Teofilakta koji je zabeležio priču o jednom dečaku. „Tata, to je on“, rekao je mali Saša za deku koji ga je, uzevši u naručje, spasao sigurne smrti.
Ovu priču je sa mnom, svojevremeno, podelio jeromonah Teofilakt (Beljanin), koji se podvizavao u Pskovsko-Pečerskom manastiru. Kasnije je izdat i njegov zbornik pod naslovom „Ovo se desilo u naše vreme“, u koji je uvrštena ova priča.
Dogodilo se to 70-ih godina prošlog veka. Jedna sovjetska familija bučno je slavila rođendan oca porodice. Sve je teklo po pravilu – uz gozbu, zdravice i piće. Na vrhuncu veselja svi su zaboravili na petogodišnjeg sina slavljenika. On je trčao oko gostiju, puzao pod stolom i odjednom se obreo na balkonu, bez znanja svojih roditelja. U pitanju je bio osmi sprat.
U jednom trenutku ukućani su shvatili da dečak nije u dnevnoj sobi. Tražili su ga, ali njega ni od korova. Nije ni u spavaćoj sobi, ni u kuhinji, ni kupatilu. Vrata su zaključana, nije mogao da izađe iz stana. U taj čas, roditelji su primetili širom otvorena vrata od terase i potrčali ka njima. Nema ga ni tamo! Otac je, užasnut, pogledao preko ograde, očekujući da će videti beživotno telo svog sina na asfaltu. A gle! On se spokojno i veselo igra na travnjaku ispred zgrade. Njegov otac, od straha, nije mogao ni da sačeka lift i hitro se spustio niz stepenice, iskočio na ulicu i zagrlio svog sina, uz reči:
– Saša, kako si dospeo ovde?
– Tata, obećaj mi da se nećeš naljutiti?
– Neću, sine.
– Bilo mi je dosadno i otišao sam na terasu. Gledao sam dole, a tamo je jako zanimljivo. Previše sam se nagao i prosto poleteo dole. Ali dok sam leteo, u naručje me je uzeo jedan deka.
– Koji deka? Eno ga tvoj deka gore u stanu, sa nama.
– Ovo je bio drugi deka. Bio je jako lep, sa kratkom sedom bradom. Obučen, kao ljudi iz crkve. On me je doneo na travnjak i nestao.
Otac nije znao šta da misli. Njegov materijalistički um prosto nije mogao da pojmi šta se desilo. To je protiv svih zakona fizike, na kraju krajeva i protiv sile zemljine teže. Ali njegov sin je pred njim, živ i zdrav. I nije mogao da prođe kroz zaključana vrata! To se isto kosi sa svim naučnim zakonima.
Cela porodica je odahnula kada je otac doneo Sašu kući i uzeo ga u krilo. Najednom mu se sin obratio:
– Tata, svhatio sam odakle znam onog deku.
Otac isprva nije razumeo o čemu se radi.
– Kog deku?
– Kako kog? Pa, onog što me je spasao.
Saša je uzeo tatu za ruku i poveo ga u bakinu sobu. Tamo se on uspeo na stolicu i prstom pokazao na staru porodičnu ikonu Svetog Nikole.
– Tata, to je on!