BESREBRENIK, A NE PROSJAK
13. februara 2018, u 104. godini života usnuo je u Gospodu podvižnik blagočešća Dobri Dobrev, koji je skupljao milostinju na ulicama bugarske prestonice, postavši tako najveći dobrotvor katedralnog hrama svetog Aleksandra Nevskog ikada.
Ovo je tekst o starcu napisan malo pre njegovog jubilarnog stotog rođendana.
Bugarski starac Dobri Dobrev je 14. jula 2014. godine napunio 100 godina. On je poznat u celoj Bugarskoj. Asketa, odšelnik, besrebrenik, a u isto vreme ktitor mnogih bugarskih hramova i manastira. Prikupljanje priloga za obnavljanje Božjih hramova, bilo je njegovo glavno zanimanje poslednjih nekoliko decenija. Darivao je hramovima ogromne sume, a sebi nije ostavljao ni groša.
Dobrija se mogao ugledati na ulicama bugarske prestonice u svako vreme. Nisu mu bili strašni ni mraz, ni nesreća, nije se bojao da ostane gladan, niti se srdio kada bi sretao ljude bezosećajne prema njegovom bogougodnom delu. Lice njegovo je uvek sijalo blagošću i krotošću. Bio je spreman da poljubi dečiju ruku, koja bi spuštala monetu u njegovu činiju; bio je spreman da govori o Bogu sa svakim prolaznikom; da blagodari za prilog.
Ipak, starac Dobri Dobrev nije bio prosjak. Nije želeo da ga nepoznati ljudi spašavaju od ovozemaljskih potreba, želeo je da sam spasi svoju dušu. Može li se nazvati prosjakom čovek koji ne brine za svoje potrebe i koji sakuplja novac za visoke misije, daleke od materijalnih dobara?
Darivati hramu znači darivati dolazećim pokoljenjima, ulagati u svetlu, blagočestivu budućnost, u umnožavanje čovekoljublja. Tako je smatrao starac Dobri i nije tražio nikakve zahvalnice i priznanja.
Poštovao je ljude i nije čuvao u duši nikakvo zlo. Video je da je svet oko njega egoističan, i nije očajavao, već je davao primer svojim prilozima. Zato mu se mnogi klanjaju.
Sudbina besrebrenika
Mnogo šta iz života starca Dobrog je ostala tajna. Dobri Dobrev nije želeo da bude poznat, i nije hteo da objavljuje detalje svog žitija-svog života. Bilo mu je dovoljno što ga znaju kao dobričinu, koji je sakupljao novac i prilagao bugarskim hramovima i manastirima. Nije smatrao da je njegov lični život važniji od zajedničkog dela.
Ovaj čovek, široko otvorenog srca rodio se 1914.godine u selu Bajlovo, poznatom kao mala domovina drugog velikog bugarina – Elina Pelina. Ono se zagubilo negde u zapadnim ograncima Ihtimanske Srednje Gore.
Deda Dobri imao je četvoro dece. Dvoje od njih je nadživeo. Jedna od kćeri se brinula o njemu, premda živi u Sofiji. Nije skrivao ogorčenje, koje su mu donosili lažni glasovi o tome da je ostavio decu bez nasledstva i razdelio novce, koje su potomci dobili nakon podele porodične imovine. Stoga se i detaljima o porodici nije delio.
Iz njegove prošlosti se zna da je u ratu ogluveo zbog granate koja je pala tik uz njega. Šta ga je podstaklo da postane Božji putnik, o tome nije govorio. Sam Elin Pelin pisao je: „Lepo je moje rodno selo, lepo, ali vrlo bedno.“ A deda Dobri je činio to mesto duhovno bogato.
Koliko su se sećali stanovnici sela, deda Dobri je obilazio hramove i manastire po svoj Bugarskoj, prikupljao priloge i pomagao im. Njegovi seljani su skoro svakog dana, videvši ovog dobrog samarjanina, bili apsolutno sigurni u to, da će on dati gde treba svaku kovanicu koja padne u njegovu činiju. Bili su sigurni i u to da ni jednom nije sebi ništa ostavio.
Skromni dom za veliku dušu
Današnji dom deda Dobrija nalazi se svega nekoliko koraka od kuće-spomenika njegovog poznatog meštanina Jelina Pelina. Jer je naš svetitelj iz Bajlova odavno postao pravi asketa i ostavio lagodnosti svog rodnog doma naslednicima i rođacima. Dobri je živeo u malom, bednom sobičku u dvoru seoske crkve u čast ravnoapostolnih Kirila i Metodija. Premda je imao krevet, ipak je više voleo da spava na podu: ne želeći da se koristi nikakvim dobrima savremene civilizacije. Na stolu njegove skromne sobe su samo parče hleba i polovina paradajza. Međutim, njemu je to bilo dovoljno da preživi dan.
U zimsko, hladno i neprijatno jutro ljudi su ga mogli videti zasučenih rukava, u starom crnoj pregači kako nosi daske ili vedra sa vodom kroz crkvenu portu. Pored hrama je stajao stolarski materijal i mašine. Renoviranje krova je završeno, ali je predstojalo još da se obnovi staro zdanje. Novac za njegovo obnavljanje, prirodno, priložio je dobri deda. Bez obzira na svoje godine, aktivno je pomagao u radu lokalnim radnicima.
Seosku crkvu je sagradio majstor Gančo Trifonov 1884. godine i čuva se kao spomenik kulture. Ipak, nedavno se bajlovski baćuška upokojio, pa je povremeno dolazio sveštenik iz susednog sela da bogosluži. Zato je deda Dobri ujutru sam otvarao crkvu, a noću je zatvarao.
Došljak iz prošlosti ili budućnosti?
U svojoj autentičnoj odeći –opancima i ručno pletenom kaftanu, sa dugačkim belim vlasima i sedom bradom starac se mnogima činio kao došljak iz prošlosti. Pojavom više podseća na najpoštovanijeg podvižnika Bugarske Crkve – prepodobnog Jovana Rilskog, nego da savremenika današnjeg nemorala i korupcije. Kao da je koraknuo u ovo vreme iz starih vremena, kada je vladao dobar moral, a milosrđe i vera imali zdravu osnovu.
U isto vreme deda Dobri je došljak… iz budućnosti u bukvalnom smislu te reči. Došljak koji se nije umarao da putuje između svog sela i ostalih krajeva, i pri tome da nastavlja svoje bogougodno delo podrške Crkve i duhovnosti.
Kada je Dobri Dobrev bio mlađi, često je preovladavao pešice rastojanje od Bajlova do Sofije, a to je više od 25 kilometara. Posle, više nije mogao da računa na svoje ostarele noge i koristi autobus. Pošto su ga dobro poznavali, vozači mu nisu naplaćivali prevoz. Često, da bi obezbedio sebi hranu, uzdao se u dobročinstvo prolaznika. Leti, dešavalo se, prolaznici su mogli videti dedu Dobrog kako jede slatku, zrelu lubenicu koju mu je neko poklonio.
Svete misije
Poslednjih godina deda Dobri je najčešće išao u hram svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog i crkvu Sedmorice svetih u Sofiji. Tamo je prikupljao novac, potreban za restauraciju Bajlovskog hrama u čast svetih Kirila i Metodija – 10 hiljada lvova. On je već prilagao za obnavljanje crkve u gradu Kaloferu i selu Poibrenu. Sve ukupno 25 hiljada lvova predao je starac za restauraciju Jelešnickog manastira i seoskog hrama u Gorno Kamarci.
Međutim, najveći prilog, koji je potpomogli popularizaciju dela svetog starca iz Bajlova, neosporno, bio je prilog za hram-spomenik svetom Aleksandru Nevskom. Veoma značajnu sumu od 35 hiljada lvova za najveći Božji hram u Bugarskoj, dobri deda je prikupljao godinama.
I eto, u maju 2009. godine starac je našao sekretara crkvenog saveta ovog hrama, Stefana Kalajdžijeva i otkrio mu svoju nameru da priloži veliki prilog za hram. Kako se ispostavilo, novac je, lvov za lvovom stavljala bliska rođaka deda Dobrog na svoj račun u gradu Novi Iskir. Stoga su se sekretar i Dobri uputili u ovaj grad u potrazi za bankom u kojoj se čuvao ovaj prilog. Posle samo jednog potpisa, najveći hram u Bugarskoj je dobio najveći prilog u svojoj istoriji.
Kako kaže Stefan Kalajdžijev, prilozi parohijana u proseku godišnje iznose 2 – 2, 5 hiljade lvova. Prikupljaju se uglavnom za praznike. Za novac koji je priložio deda Dobri, obnovljen je i ponovo pozlaćen presto hrama svetog Aleksandra Nevskog, kupljene su nove odore i zastori, sanirani fleke od kiše. U znak blagodarnosti sveštenstvo hrama, na čelu sa ocem Tihonom, posetilo je skromni dom askete u Bajlovo i predložilo mu pomoć u kupovini najneophodnijeg za kuću. Ipak, sveti iz Bajlova je sve to odbio.
„To je čovek koji je sakupljao dobrodetelji, sakupljao je plodove za život večni“, – nabrajao je sekretar crkvenog saveta hrama svetog Aleksandra Nevskog.
Prebrojani prilozi su samo deo onoga što je poznato. Ostali prilozi su neodvojivi čast i venac slave onog ko ih je prikupljao.
Zbog svojih darova Dobrog možemo uporediti sa drugim poznatim, ali nestvarnim starcem – Deda Mrazom. Samo deda Dobri ne donosi deci lutke i automobile, već im daruje svoj primer, svoju nadu na preobražaj u duhovno uzvišenije ljude koji poštuju ličnosti u sebi.
Ko više ne veruje u Deda Mraza, može verovati u deda Dobrog. To znači – verovati u dobro.
Izvor: Pravoslavie.ru