DVA PRIJATELJA
Jednog prolećnog jutra su pričale o divnom vremenu. Obe su se složile kako lepo vreme ništa ne menja jer je sve monotono i nikad se ništa ne dešava.
Petrograd je bio pod sivim, sumornim nebom. Obavijen maglom, ogledao se u zagađenim potocima i kanalima. Svako je gledao svoja posla.
Jednog popodneva, dok se vraćala s posla, Anastasija odluči da svrati do svoje prijateljice, Tatjane. Anastasija je bila vrlo povučena žena, sekretarica državnog službenika. Tatjana je poticala iz patrijarhalne porodice i imala je svoju prodavnicu šešira. Nisu bile udate, niti su to želele. Imale su svoje karijere i jedna drugu. Nije im se mnogo toga događalo, ali uvek su imale o čemu da pričaju.
Jednog prolećnog jutra su pričale o divnom vremenu. Obe su se složile kako lepo vreme ništa ne menja jer je sve monotono i nikad se ništa ne dešava. Zato su odlučile da putuju. Već sledećeg meseca, vozom su pošle za Francusku.
Bilo je to jedno dugo putovanje. Ujutru, dok su na stanici čekale sledeći voz, odjednom su ugledale telo u grmlju, odmah pored stanice. Osećale su strah u kostima, ali morale su da se odvoje od putnika i vide šta se dogodilo. Pokušale su da probude ženu koja je ležala, i srećom, bila je živa. Zvala se Monet. Kada se osvestila, objasnila im je kako se raspravljala sa jednim čovekom koji ju je udario, nakon čega se onesvestila. Prošlo je dosta vremena i na nesrećnu okolnost, propustile su voz za Pariz. Zato im je Monet ponudila da ostanu u njenoj kući. Obe prijateljice su taman pomislile kako ih sreća služi.
Ali tog dana kad je trebalo da se vrate, saopštene su im užasavajuće vesti: u Rusiji je izbio građanski rat. Došla je nova vlast, protesti su na ulicama, zgrade i kuće se ruše i pale. Dve žene nisu znale šta osećaju, tugu, strah ili da im se pruža nova prilika. Ali vreme će sve izlečiti, a one nisu žrtve vremena koje će ih pogaziti. Dok su zajedno, uspeće, pomislile su obe, i dalje usmerile misli k voljenom Petrogradu.