BOB DILANOVA GITARA
Silazim dole i uz kafu majka mi kaže da je đubrar doneo neke kese gde ću odlagati đubre, a ja sve vreme sanjam kako mi je Bob Dilan poslao na poklon akustičnu gitaru.
– Je l’ Dule tu!?
– Iskočio u varoš! – kaže majka, a čujem je kroz san…
– Dajte mu ovaj paket!
Službenik brze, direktne pošte, vadi nešto nalik futroli za gitaru, umotanu u karton, oblepljenu selotejp trakom.
– Dulut. Minesota… USA! – piše na poleđini pošiljke.
– Dule… Duleee! – zove me majka.
– Ajde siđi dole!
– Evo sad ću još pet minuta!
Produžih da spavam iako me glava cepa, od bola, iznad desnog oka, migrena. Ja sanjam razgovor sa čuvenom legendom, rok, folk, bluz, kantri i gospel muzike: Bob Dilanom.
– Bob, pa zašto nisi uzeo Nobelovu nagradu!?
– Pa, prepuštam je tebi, imaš vremena!?
– A ti si ostvario svoj san!?
– Jes! – kratko će Bob Dilan na to.
– Duleee! – majka je gotovo uporna.
– Stigla ti je gitara, akustična… – čujem kao kroz san.
Pomislih da se DJ Žex odobrovoljio još dok je bio u Nici i da me nije zaboravio, da me umiri da mirno spavam. I nastavlja tako Bob Dilan da drobi i drobi, na tečnom srpskom.
Kaže mi Bob: „Vidiš ja jesam napustio neke svoje rane fanove, ali tebe ne! Jok!
Silazim dole i uz kafu majka mi kaže da je đubrar doneo neke kese gde ću odlagati đubre, a ja sve vreme sanjam kako mi je Bob Dilan poslao na poklon akustičnu gitaru.
Ma i on je cicijaš! Tvrdica… Pih!