HEROJ IZ NARODA
Nišandžija Lazar Čokić je s jedne strane video silnu neprijateljsku vojsku koja se sve više primicala, a sa druge strane video je svoje selo Kovačevac.
Krajem 1914. godine Austrijanci su opasno zakoračili u Srbiju, prešavši Savu i Drinu u pokušajima da osvoje Kosmaj.
U tom prvom, brzom i snažnom naletu neprijatelja srpska vojska se povlačila prepuštajući im svoje topove koje zbog nedostatka vremena nije mogla da ponese sa sobom.
Samo dva vojnika nisu htela da prepuste neprijatelju svoj top i sami su uspeli da zaplaše toliku silu i odbrane Kosmaj. Bili su to Lazar Čokić nišandžija trećeg voda poljske baterije, i njegov drug Jakov Šarčević, jedini od posluge.
Lazar Čokić sa svog položaja mirno je posmatrao sve što se događa. S jedne strane video je silnu neprijateljsku vojsku koja se sve više primicala, a sa druge strane video je svoje selo Kovačevac. Gledao je rodno selo i srce mu se stezalo od žalosti što ga možda više nikada neće videti ako ga sada napusti. Zato je on, na svoju ruku, odlučio da pogine tu, pored svoga topa.
Lazarev poljski top je davao vatru tolikom brzinom da je izgledalo kao da gađa cela baterija. Među Austrijancima je nastala pometnja. Uvidešvi njihovu hrabrost, artiljerci koji su krenuli u beg, vratili su se i zajedničkim snagama nastavili da gađaju neprijatelja. Situacija se najednom skroz preokrenula. Neprijatelj koji je bio tu, na domaku, počeo je da beži na sve strane. Ubrzo su bili potisnuti preko Save i Dunava.
U Kovačevcu, Lazarevom rodnom selu pričalo se kako je Lazar Čokić poginuo na Kosmaju. Istina je bila da se nije odvajao od svoje jedinice za vreme rata. Nikome se nije javljao jer, javiti da si živ u toku rata ne znači da ćeš i sutra biti živ i da ćeš se vratiti kući, te stoga nije želeo da daje lažnu nadu.
Pojavio se u rodnom selu, Kovačevcu jedne kišne novembarske noći.
Nije smeo da ode do kuće, pa je prvo svratio kod rođaka. Pogledom punim straha iščekivao je surovu istinu. Kao strašni sudija rođak je izgovorio: “Sve je živo i zdravo”. Ove reči odzvanjale su u Lazarevoj glavi, a strašni teret pao je sa srca. U tom trenutku, neki mališan je ušao u sobu. Lazar je upitao čije je to dete. Zaprepašćeni rođak je rekao: “Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!“
Suza je zablistala u Lazarevim očima i samo je izgovorio: „Sine, ajdemo sada našoj kući…“
Iz knjige „Vitezi slobode“ Milana Šantića