ŽAL ZA DOMOVINOM
Sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije… pisao je Aleksa Šantić, prenoseći vapaj svojim zemljacima da ostaju ovde, jer nigde drugde nije tako lepo.
Kolumnu za DW „Sunce tuđeg neba“ Petra Janjatovića o pesmama koje su opevale pečalbarski život, prenosimo u celosti.
Odlazak na rad u inostranstvo oduvek su pratili pesnici, umetnici i muzičari i pritom su stvorili svojevrstan spomenik tom fenomenu: „Ostajte ovdje“, „Tuginata pusta da ostane“, „Uvelo misto“, „Karta u jednom pravcu“…
Vekovima se iz ekonomskih razloga (ili kako se govorilo „trbuhom za kruhom“) napuštala svoja zemlja. Nemaštinom iznuđeni odlasci su često bili tema pesnika. Setimo se poeme Alekse Šantića „Ostajte ovdje“.
Čuvena makedonska pevačica Esma Redžepova je još 1963. godine snimila temu „Tuginata pusta da ostane“ u kojoj su ključni stihovi:
Svi pečalbari su došli kući,
samo nema mog dragog da se vrati
pitam vas mladi pečalbari,
da li ste videli mog dragog
Iz pečalbe kući da se vrati
Kada je krajem šezdesetih Josip Broz Tito dozvolio da jugoslovenski radnici odlaze u inostranstvo, nastao je specifičan sloj ljudi nazvanih gastarbajterima. Stotine hiljada radnika, zanatlija i uslužnih delatnika su pohrlili u Zapadnu Evropu. Tim potezom je delimično rešena nezaposlenost.
Stotine hiljada odlaze i sada. Ali je danas taj „odliv mozgova“ jedan od najvećih problema zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije.
Razlika između starih i novih gastarbajtera je suštinska. Prvi su odlazili sa jasnom idejom da se vrate pa su zato, pored ostalog, u zavičaju zidali ogromne kuće. I sve vreme pečalbe sanjali su o povratku.
Današnji pretežno vrlo obrazovani klinci kupuju kartu u jednom pravcu. Ili kako u temi „Irska“ peva hrvatska grupa Postolar tripper:
Letimo za Dablin Ryan airom,
letimo u bolje sutra jednim smjerom
evo mi smo stigli ovdje
stvarno sve je med i mlijeko
smijemo se, pijemo, sekiramo se jako rijetko
dođi i ti, sve je super
brzo riješi sve papire
posla ima i za menadžere a i za portire
Sudeći po podacima Eurostata, epidemija selidbi ne jenjava. Zaključno sa 2017. godinom Hrvatsku je napustilo 348 000 radno sposobnih. Od toga, njih oko 60 000 su visoko obrazovani. Srbiju je od 2000. godine napustilo oko 654 000 ljudi. Te cifre potvrđuju opustela naselja u obe zemlje.
U intervjuu za portal Vice zagrebački filmski reditelj Predrag Ličina čiji provokativan film „Posljednji Srbin u Hrvatskoj“ ovih meseci dobija odlične kritike, cinično kaže:
„Srbi i Hrvati žive zajedno više od 1000 godina pa je nemoguće da taj odnos ikada zastari. Kakvi smo, dobro je da smo još živi. Srećom, ljudi masovno napuštaju obje zemlje u potrazi za boljim životom, pa će u slučaju novog sukoba broj žrtava biti mnogo manji.“
Irska, Malta, Nemačka, Norveška (ma sve evropske zemlje) su postale teritorije u koje se masovno odlazi. Rok grupe iz Hrvatske tvrde da sada imaju više publike u Dablinu nego u svojoj zemlji. Pa tamo redovno sviraju.
Grupa Zabranjeno pušenje je o obećanoj zemlji zapevala u pesmi „Irska“.
Irska, Irska isto ima dima
i kruha i igara i čarapa i gaća
Irska fina tamo nema mina
umjerena klima i mnogo bolja plaća
Splitski autori Bobo & Saša Antić (TBF) snimili su ironičnu temu „Uvelo misto“ sa direktnom asocijacijom na čuvene TV serije „Naše malo misto“ i „Velo misto“ koje je tokom sedamdesetih volela čitava Jugoslavija. Sa nostalgijom opisuju kako je bilo ranije, a sa gorčinom kako je sada kada su u tim mestima ostali samo starci:
Sad nigdi ništa
Prazne zgrade igrališta
Puste škole i vrtići
Kladinice i kafići
Vitar zviždi kroz kale
I nosi plač babe
Sastav EKV je 1993. godine snimio pesmu „Ponos“. U njoj je Milan Mladenović nabrojao imena prijatelja koji su napustili zemlju. I to najčešće zbog nasilne mobilizacije. Stih „u prošlim danima izgubili smo ponos, u prošlim danima izgubili smo sve“ je odlaskom Tuđmana, pa Miloševića, zazvučao kao da je izgubio na aktuelnosti. Kakva greška!
Ali nije trebalo mnogo vremena da to shvatimo. Skoro 25 godina kasnije grupa Vanya con Trios iz Kikinde u pesmi „Karta u jednom pravcu“ na sličan način peva o istoj temi. I oni su stihove potpuno personalizovali. Navode konkretna imena mladih koji iz ekonomskih razloga odlaze. Ali idu korak dalje jer navode šta sve će ta mladost emotivno izgubiti preživljajući daleko od svojih. I iznose ključno pitanje: „Ko će platiti ceh?“. Bojim se da odgovor odavno znamo. Zato su baš svi akteri spota ove pesme ozbiljni i zabrinuti.
Beogradska rediteljka Ana Marija Rossi je nedavno debitovala filmom „Ajvar“ koji se upravo bavi sudbinama ekonomskih emigranata. U intervjuu za list „Vreme“ (broj1492) ona, između ostalog kaže:
„I poslednji veliki nalet emigracije je od 2000. naovamo, naročito poslednjih nekoliko godina. Idu s tek završenim fakultetima, zanima ih uređen i udoban život i deluje mi da im manje teško pada taj odlazak. Naučili su da roditelje viđaju na skajpu, dolaze leti i uglavnom im ne pada napamet da se vraćaju.“
Slikar i muzičar Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka je u temi „Mama kupi mi propeler“ na sličan način kao Milan Mladenović progovorio o novom / starom talasu onih koji su odleteli preko granica:
Mama kupi mi propeler da odem daleko odavde…
…ovde je mračno i svetla se gase i duše izjeda vrela stud
Jedan od stihova u pesmi glasi „u mržnju je neko stavio kvasac“. I opisao šta nam se ovde dešava poslednjih 30 godina.
Milan Stanković je jedan od onih novih glasova koji kroz muziku precizno ali i duhovito iznosi politički stav. Deluje pod firmom Sevdah baby, a pored slušanih pesama, poznat je po efektnom miksovanju imbecilnih izjava političara. Nedavno se oglasio novom pesmom „Karta – moj glas – moje oružje.“ Tema je, naravno, karta u jednom pravcu:
Kartu za gore, za lepe snove
Kartu za sreću i mnogo love
Kartu za sunce po kišnom danu
Karte za sve koji neće da stanu
A slikarka Jelena Trpković je još 2015. godine zapisala: „Predajem studentima o crtežu. Razumem njihove probleme, dovoljno je da se setim svog odrastanja. I pišem im preporuke za odlazak u inostranstvo.“
Bosanska grupa Dubioza kolektivje ove jeseni predstavila novu pesmu „Cross The Line“. Snimili su je oni i „brat po oružju“ Manu Chao. Već po nazivu je jasno o čemu pevaju. I iz njihove pesme je nedvosmisleno da Jugoslavija ponovo nastaje. Ali negde daleko. Zato su i napisali:
„Hiljade ljudi napustili su Bosnu i Hercegovinu tokom ratnih devedesetih bežeći od nasilja i tražeći spas na zapadu. Nove hiljade danas odlaze iz BiH, daleko od siromaštva i beznađa post-ratnog društva.
U isto vreme iz Turske, preko ovih prostora i takozvane Balkanske rute, neke nove hiljade i hiljade kreću se dalje od razaranja i gladi prema EU i boljem životu. Taj neprestani tok ljudi koje ne mogu sprečiti ni sile bodljikavih žica, ni razni zidovi, inspirisale su ovu pesmu, odu odlučnosti, hrabrosti i snazi svima onima koji napuštaju domovinu i suočavaju se sa neizvesnom budućnošću.“
Gitarista YU grupe Petar Jelić i njegova supruga Aleksandra su snimili temu „Beograd u vodi“. Jasno aludirajući na finansijski sumnjivu izgradnju kompleksa Beograd na vodi kao simbola bahatosti i korumpiranosti režima, Aleksandra je otpevala:
Beograd pliva u vodi, a meni nestaje dah
Mladost mi prođe u borbi za bolji sutrašnji dan
Beograd pliva u vodi,
a razum šapuće da spakujem ono što volim i svoj napustim grad
Na društvenim mrežama su dočekani sa empatijom, a jedan od komentara je baš precizan. Neko je napisao da je pesma „odraz naše slabosti“. E da, Aleksandra i Petar su otišli da žive u Švedskoj.
Izvor: DW.com sunce tuđeg neba sunce tuđeg neba