SUSRET SA SAMIM SOBOM
U snu je sreo samoga sebe. Bio je to susret, kako bi on rekao, ne suviše težak da ga ne bi mogao podneti, a ni suviše lak da bi se zajedno sa sobom i probudio.
Sparni letnji dan pun žege. Na nagovor bliskog prijatelja, uputio se jedan čovek na put. Onako, prosed, ni previše sedih da se ne bi odlučio da krene, ni premalo da ne bi žurio. susret sa samim
Prijatelj mu je dao neke smernice, ne baš jasne, ali suština je bila jedna, pronaći samoga sebe.
Sa sobom je poneo samo par sendviča, dve flaše vode i jedan peškir. Novac mu nije bio od ključne važnosti, u suštini, na njegovom putu sve je bilo jednostavno – povoljno.
Hodao je i brojao korake. Kad ih je bilo toliko mnogo da više nije mogao brojati, rekao je sebi:
„Količina mojih koraka nije presudna kako bih spoznao suštinu“.
Nastavio je da hoda tražeći okolo neki znak, nešto što bi mu ukazalo da je na dobrom putu.
U tom trenutku poče kiša.
Nije ni stigao da razmisli o kutku za sakrivanje, njegova odeća, a ponajviše cipele, bile su mokre. Izu se, i reče sebi:
„Moje cipele nisu presudne kako bih spoznao suštinu, mnogi su bosi stigli do cilja.“
I nastavio je da hoda bos. Hodajući tako, odjednom ispred sebe ugleda stenu, toliko veliku da je jedva mogao obuhvatiti pogledom, i reče sebi: „Moje oči mogu sagledati samo deo velike tvorevine, i ne mogu videti šta je na vrhu iste, one nisu presudne kako bih upoznao sebe.“
Već prilično umoran sede, nasloni se na stenu, i zaspa. Izmoren od hodanja spavao je dugo…
U snu je sreo samoga sebe. Bio je to susret, kako bi on rekao, ne suviše težak da ga ne bi mogao podneti, a ni suviše lak da bi se zajedno sa sobom i probudio.