SEIZMOLOŠKA PROGNOZA
Većina naučnika danas smatra da nije reč o tehnologiji ili metodi koju još nismo osvojili, već je zemljotres teorijski nemoguće predvideti.
Mediji javljaju kako je tokom noći 17. decembra zemljotres blago potresao Kikindu, dok je istovremeno, nešto jači zemljotres zabeležen i u Draču, albanskom gradu koji je krajem novembra i početkom decembra već bio pogođen dramatičnom serijom zemljotresa u kojima je poginulo 50 osoba. Ni ostatak regiona već nedeljama ne miruje – potresi zemlje osetili su se više puta u Turskoj, Grčkoj, Italiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini…
Ove okolnosti navele su mnoge da razmišljaju o tome kako koincidencija nije slučajna i da se iz prethodnih potresa može unapred videti šta dolazi odozdo. No, da li se zemljotresi zaista mogu predvideti?
Nažalost, za razliku od mnogih drugih, takođe opasnih prirodnih nepogoda, kao što su uragani, oluje ili kod nas prisutne poplave, zemljotresi ne mogu da se unapred snime kakvim uređajem i uoče pre nego što se dogode. Mada se svi potresi tla neprekidno prate u seizmološkim stanicama, a u prirodi ima i takozvanih neseizmičkih pojava koje im prethode, potrese koji nastaju zbog pomeranja tektonskih ploča, odnosno njihovo vreme udara, epicentar i pravu snagu, teško je unapred i naslutiti.
Većina naučnika danas smatra da nije reč o tehnologiji ili metodi koju još nismo osvojili, već da to nije ni teorijski moguće. Tako britanski autor Robert Metjuz u radu iz 1997. piše da je “u bilo kakvom praktičnom smislu, nemoguće predvideti pojavu zemljotresa”. Rašireno je gledište i da ovaj fenomen možda spada u takozvane samoorganizovano kritične fenomene (koje fizičari, zaintrigirani nepredvidljivošću, sa puno strasti izučavaju poslednih decenija) gde niz manjih mehaničkih događaja u nekom trenutku koji se matematički uopšte ne može predvideti, najednom, prerasta u lavinu.
No, sedamdesetih godina XX veka je među brojnim seizmolozima vladalo sasvim drugačije mišljenje – da se zemljotresi ipak mogu predvideti i da će za desetak godina biti moguće razviti pouzdan sistem za uzbunjivanje. Međutim, potonja istraživanja, silni neuspesi u predviđanju, kao i kontroverze oko zemljotresa u Kini 1975. koji je najavljen godinu dana ranije, vodila su ka tome da se ovo viđenje u velikoj meri odbaci devedesetih godina.
Danas su, posebno u trusnim područjima, razvijeni razni brzi sistemi uzbunjivanja kako bi se čim pre reagovalo kad se zemljotres uoči. Takođe, razvila se čitava naučna oblast koja se bavi procenama rizika od zemljotresa. Ali, ne postoji metoda kojom neko može odrediti tačno kada, gde i koliko jako će udariti naredni zemljotres.
Naučna znanja, razvoj fizike, a posebno meteorologije, doveli su do toga da iako ponekad ne možemo da ih zaustavimo, barem sa lakoćom predviđamo opasnosti koje nam priroda priređuje. Ova vrsta savremenog komfora isključuje istinsku neizvesnost od prirodnih stihija, pa je javnosti i donosiocima odluka teško prihvatljivo da još postoje i tako užasne pretnje koje su “inherentno nepredvidljive”.
Ovo pitanje je u jednoj prilici završilo i na sudu. Naime, nakon zemljotresa u Akvili u Italiji 2009. godine, sedmorica seizmologa su osuđeni jer nisu unapred najavili da nakon serije manjih potresa dolazi razoran zemljotres. Naprotiv, smatrali su da opasnosti nema i stanovništvo nije evakuisano. Suđenje je izazvalo ogromnu pažnju i reakcije naučnika širom sveta. Na kraju, u postupku pred višim sudom, naučnici su oslobođeni.
Izvor: Naukakrozprice.rs