USUD PROGONITELJA
Sveti vladika Nikolaj Velimirović pisao je o tome kako prolaze mučitelji hrišćana, odnosno na koji način završavaju svoj život svi oni koji proganjaju pripadnike hrišćanske vere.
S Božjom pomoći hoćemo da ispišemo iz istorije i iznesemo u ovoj knjižici primere kako su prošli oni koji su se borili protiv Hrista i njegove svete crkve i koji su gonili i mučili verne sluge i sluškinje Hristove.
Iznećemo ne sve, nego samo onoliko primera koliko bude moglo stati u ovu malu knjižicu. Jer kad bismo hteli iznositi sve takve primere, morali bismo napisati mnoge i debele knjige. Da svi oni koji budu ovo čitali, utvrde se u misli, kako je pogubno i strašno i uzaludno boriti se protiv Boga živoga. Da uvide jasno kako su se kroz vekove do u naše dane pokazale istinite one reči vaskrsloga Hrista Savlu gonitelju hrišćana: Savle, Savle, teško ti je protivu bodila praćati se.
Jer i taj isti Savle posle kad je primio obasjanje istine rekao je: Ništa ne možemo protiv Istine, nego za Istinu. Sada kada pred nama leži prošlost Crkve Hristove od Savlova obraćanju do danas kao otvorena knjiga, mi čitamo i gledamo sa strahom i trepetom kakva je zla končina bila sviju onih koji ustajahu protiv Istine i kao sluge đavolove mučahu i ubijahu sluge i sluškinje Istine.
1. Juda izdajnik. On izdade Gospoda svoga za 30 srebrnika. Zbog toga uđe satana u njega i poče ga mučiti, te on ode i obesi se. I objesivši se, puče po srijedi i izasu se sva utroba njegova (Dela ap. 1,18).
2. Zemlja ga ne prima. Kajafa, starešina sveštenički i vođ fariseja, bio je glavni tužilac i sudija Hrista, i organizator klevetnika i lažnih svedoka protiv Njega, a potom neobuzdani gonitelj sledbenika Hristovih. Po predanju, njegovo mrtvo telo nije htela primiti ni zemlja ni voda; gde god bi ga pogrebli, telo njegovo bilo bi izbačeno. Najzad je dospelo na ostrvo Krit, gde je obešeno u nekoj podzemnoj pešteri.
3. Pilat. U ime rimskih zakona proglasio je Hrista nevinim, pa ipak ga predao da se na krstu raspne. Uskoro potom, car Tiberije ga zbaci sa vlasti i stavi pod sud. Osuđen na progonstvo u Galiju, Pilat umire u najstrašnijoj bedi i pomračenosti uma.
4. Car Irod. To je onaj krvoločni car, koga je Gospod nazvao „lisicom“ i koji se posle narugao Gospodu, obukao ga u belu haljinu i vratio Pilatu. Po smrti i vaskrsenju Gospoda Irod je hapsio i mučio apostole. Sebe je smatrao nekim božanstvom i zahtevao je da mu se ljudi klanjaju kao bogu. No, jednom kad se beše obukao u svu raskoš carsku i seo na presto, ujedanput udari ga anđeo Gospodnji i budući izjeden od crvi izdahnu (Dela ap. 12,21,23).
5. Eparh Tirkvinije. Mučio i posekao blaženog Timotija. Potom uhvati episkopa Silvestra i primoravši ga, da mu prokaže zaostavštinu Timotijevu. Odgovori mu sveti Silvester rečima Jevanđelskim i proročkim: Bezumni, ove noći uzeće dušu tvoju od tebe. Tirkvinije okova Silvestera i baci u tamnicu. Kad je svršio, sede da ruča. No, riblja kost zastane mu u grlu. Lekari se mučiše od podne do ponoći da mu izvade kost iz grla, ali uzalud. U ponoć ispusti Tirkvinije svoju dušu u najvećim mukama. Tako se ispuni proročka reč svetog Silvestera.
6. Car Neron. Ognjem i mačem gonio je hrišćane. Izrekao smrtnu presudu apostolima svetom Petru i Pavlu. Hrišćane mazao katranom i palio. Namerno zapalio Rim, pa to nedelo nabacio na hrišćane, da bi ih mogao ubijati. Kako radio onako i skončao. Sam sebe mačem posekao.
7. Vetar – izvršitelj Božje pravde. Prepodobni Damaskin, iguman hilandarski, potražio neki manastirski dug od Turaka. Da ne bi platili dug, Turci oklevetaju Damaskina nešto zbog neke bule i izvedu pred sud. Osude ga na smrt i obese u Svištovu 1771 godine. Kad su to nedelo izvršili, ti Turci sedoše u čamac da se prevezu preko Dunava. No, najednom dunu vetar i izvrne čamac, te se oni svi potope.
8. Konj kao izvršitelj Božje pravde. U vreme Dekijeva gonjenja bude sveta Agatija izvedena na sud kao hrišćanka. Bezbožni sudija Kvintijan zagleda se u ovu svetu devicu i predloži joj da bude njegova žena pa će je osloboditi mučenja i smrti. Kad mu Agatija odgovori da je ona nevesta Hristova i da se ne boji ni muka ni smrti, Kvintijan je stavi na muke i osudi na smrt. Tada Kvintijan uzjaha konja i pođe sa vojnicima da zgrabi imanje svete Agatije. Nije ni slutio kako je blizu smrti. Usput se razbesni konj pod njim, zbaci ga, izgrize mu lice i kopitama izgazi, dok mu se drob nije prosuo i crna mu duša izašla iz tela. To se dogodilo 251. godine u gradu Katani, a u vreme cara Dekija.
9. Udaren slepilom. Kad se sveta Evtalija sa majkom krsti, brat njen ismevaše je zbog vere. No, ona reče bratu: „Hrišćanka sam i ne bojim se umreti“. Pokvareni brat posla slugu da mu sestru oskvrni. No, čim sluga napade na Evtaliju, najednom izgubi očinji vid. Ima još mnogo primera, kako su bili udareni slepilom oni koji su pokušavali da oskvrne hrišćanske devojke u tamnici.
10. Crvi kao izvršitelji Božje pravde. Neki Julijan, stric cara Julijana Odstupnika, htede u Antiohiji opljačkati „zlatnu Crkvu“. a ova crkva beše zadužbina velikog cara Konstantina, zlatom obložena iznutra i spolja. Sveštenik te crkve, Teodorit usprotivi se toj pljački, a Julijan silom uđe u tu crkvu i pomokri se u njoj. Videvši tu gadost, časni Teodorit proreče Julijanu užasnu smrt. I zaista, tek što je izašao iz crkve, oseti Julijan bolove u donjem delu svome, u kome se naglo razmnožiše crvi. I crvi mu razjedoše sve donje telo, dokle ovaj obesvetitelj najzad u najstrašnijim mukama ne izbljuva svoju grešnu dušu.
11. Krv na usta. Greh na srcu – krv na usta. Pomoćnik onoga Julijana, oskrvnitelja zlatne crkve, po imenu Feliks, poseče sveštenika Teodorita. No, odmah potom poče mu se izlivati krv iz usta i u tom krvoliptanju skonča svoj vek.
12. „Nazarećanine, ti si pobedio“! Tako je uzviknuo na samrti hristoborni car Julijan Odstugašk. On je namučio mnoge hrišćane, prolio mnogu krv Hristovih sledbenika i pretvarao mnoge hrišćanske crkve u idolske gnusobe. Pa kad beše pošao u rat protiv Persijanaca, sveti Vasilije iznese mu hleb i so u Kesariji. a zli Odstupnik ne htede to primiti, nego reče Vasiliju, da će on njega senom hraniti kad se vrati iz boja. Ali se ne vrati. U ratu pade Julijan s konja i bi proboden kopljem od – nepoznatog.
13. Zli sudija pobesneo. U vreme cara Avrelijana postrada za veru Hristovu sveti mučenik Aleksandar, između 270 i 275 godine. Namesnik carev rugaše se Aleksandrovoj veri, pa naredi te ovog Božjeg čoveka šibahu i na ognju pecijahu pa najzad mačem posekoše. No, tek što je zli sudija izrekao smrtnu presudu, spopadne ga besnilo i on poče urlikati i derati haljine na sebi i gristi svoje ruke. Sluge ga odvedu kući, gde u besnilo skonča svoj zemni vek.
14. Sami sebi sudili. Jednom napadnu Arapi beduini na manastir Svetog Save Osvećenog kod Jerusalima. Oni su bili naoružani noževima i strelama, dok su monasi bili sasvim nenaoružani. Arapi pokolju neke monahe, a neke izrešetaju strelama, poharaju manastir pa pođu kući. No, usput postiže ih ono što su zaslužili. Zavade se, pobiju i među sobom pokolju, te se nijedan od njih ne vrati živ kući.
15. Zla končina jeretika. Arije bezumni, koji po telesnom razumu mudrovao samovoljno o božanskim tajnama, poricao je božanstvo Gospodu našem Isusu Hristu. Time je prouzrokovao mnoga stradanja i mučenja svetih božjih ljudi. No, njegova končina jasno pokazuje, koliko je njegovo mudrovanje bilo odvratno svevišnjem Bogu. Jednom kad je on svečano i trijumfalno hodio kroz Carigrad, najedanput ga zaboli trbuh. On svrati u javni nužnik na ulici, i tu ga smrt snađe: creva mu se prospu i telo mu se nađe u nečistoti.
16. Jezikom grešio . od jezika umro. Nestorije kao patrijarh Carigradski govorio je protiv Bogorodice, umanjujući njeno dostojanstvo. Zbog toga je zbačen i prognan u Vavilon. Crvi mu se zakote u jeziku i izgrizu mu sav jezik. U mukama i smradu ispusti svoju dušu.
17. Carevi ikonoborci. Konstantin Kopronim i Lav Jermenin namučiše bezbroj ljudi i žena zbog poštovanja svetih ikona. Kompromin umre za vreme jednog rata na lađi, previjajući se od jakih bolova u nogama i neprestano vičući, iako te njegove muke početak mučenja u paklu. A strašni Lav Jermenin bi ubijen od zaverenika na sam dan Božića.
18. Manes. Osnivač jeresi manihejske, od koje su posle postale mnoge druge okultne sekte i jeresi i od koje je proizašlo bogumilstvo na Balkanu. Bi uhvaćen od cara persijskog i po carevoj naredbi živ oderan, pa onda na krst prikovan.
19. Kakvom smrću gubila, od takve pogibla. Sveta mučenica Matrona bila služavka kod neke Jevrejke u Solunu. Ta Jevrejka zabranjivala joj je ide u crkvu i gonila je u sinagogu. „U hrišćanskoj crkvi Bog živi, a od jevrejske sinagoge On odstupa“, govorila je Matrona svojoj gazdarici. Besna zbog toga, Jevrejka gurne devicu Matronu sa krova svoje visoke kuće, dole na ulicu. Od svete Matrone i sada se čuvaju mošti u Solunu. No, jednoga dana omače se ona Jevrejka sa onog istog mesta na krovu, pade na kaldrmu i razbi se na smrt.
20. Kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti. Te reči Spasiteljeve ispunile su se i na jednom opakom Jevrejinu u gradu Korsunu, koji raspe na krst prepodobnog Jevstratija Pečerskog, i umori glađu mnoge druge hrišćane. Čuvši za ovaj zločin vizantijski car naredi da se zločinac kazni, I onaj Jevrejin bi obešen o drvo.
21. Udarila sveca pa poludela. Kad se sveti Ipatije, episkop gangrski vraćao iz Carigrada kući, napadnu ga neki jeretici na drumu i svale ga u blato kraj druma. Jedna žena iz te iste družine dohvati kamen i udari Božjeg čoveka u glavu. Čim to učini, ona polude, pa uze onaj isti kamen i poče sebe udarati po glavi. Kad je dovedu na grob Ipatijev o pomole se za nju, ona bude isceljena. Potom se pokaja i povrati veri pravoslavnoj.
22. Bestidnik poludeo. Tri rođene sestre, Agapija, Hionija i Irina postradaše telom za veru Hristovu u vreme cara Dioklecijana. Kada te tri sestre tamnovahu u tamnici, dođe neki carev vojvoda Dulkitije da učini sa svetim devojkama sramno delo. U to vreme sestre klečahu na molitvi. Kada bestidnik htede otvoriti tamnička vrata, uze mu se odjednom pamet i on poče grliti lonce i kotlove što stajahu pred vratima.
23. Potonuo. Kada sveti apostoli Jason i Sosipater propovedahu Jevanđelje na ostrvu Krfu, car toga ostrva baci ih u tamnicu. No, oni u tamnici prevedoše u veru Hristovu sve sužnje. I vera se pravoslavna naglo poče širiti po Krfu. Čak i kći careva Kerkira primi krštenje. Car još žešće nastavi gonjenje i mučenje svih krštenih. Pa čuvši da mnogi izbegoše na jedno omanje ostrvo, on sede i pođe da ih uhvati. Ali diže se bura i lađa sa carem potonu.
24. Ubio ga duh ubijenog. Kralj Vladislav pozva na prevaru kralja Jovana Vladimira, pa ga poseče, nedaleko od Ohrida. Potom Vladislav zauze državu Vladimirovu i dođe u Drač. Tu razape šator i poče se veseliti. No, jedne noći zdrav i čitav kralj Vladislav umre pod šatorom. U ponoći nada je viku za pomoć. I kad mu vojvode pritekle, on je govorio, da ga duh kralja Vladimira ubija. Odmah potom izdahnu.
25. Izgoreo u košari. Car Valent pomagaše pristalice Arijeve jeresi i strašno mučaše hrišćane. U to vreme pođe on u rat protiv Gota. Tada izađe pred cara pravedni starac Isakije, uhvati konja za uzdu i zamoli cara, da oslobodi pravoslavne iz tamnice, da bi put njegov bio blagosloven. Car odgurnu starca i starac uzviknu proročki: „Govorim ti care, otići ćeš, ali ćeš biti živ sažet!“ Tako se i dogodi.
26. Kada Zlatousta proteraše. Kada nevaljali ljudi proteraše svetog Jovana Zlatousta iz Carigrada daleko u Jermeniju, dogodi se strašan zemljotres. Još u isto vreme zapali se saborna crkva i plamen od požara diže se pa kao jezikom dohvati kuće gonitelja svečevih i sagore ih.
27. Glavom o kamen. Čudesna monahinja beše sveta devica Favronija, kći nekog rimskog senatora Prosfora. U svakom dobru ona beše primer ostalim monahinjama. No, bezdušni i bezbožni carev vojvoda Selin stavi Favroniju na muke zbog njene nepokolebljive vere u Hrista. Pa kad je namučio osudi je na smrt. Istog dana kada sveta Favronija bi posečena uđe u Selina bes i spopade ga neki neobjašnjiv užas, te on udari glavom o mermerni stub, razbi glavu i izdahnu.
28. Od cara do binjektaša. Car rimski Valerijan imao je satansku strast da ubija hrišćane. Činilo mu je zadovoljstvo da ih što više ubije. Ali – kako završi? U ratu sa Persima bi Valerijan zarobljen od persijskog cara Sapora. Ovaj ne hte svog roba odmah pogubiti, nego ga upotrebljavaše kao binjektaša kad hoće konja uzjahati.
29. Grom kao izvršitelj Božje pravde. Svete mučenice Hristove: Minodora, Mitrodora i Nimfodora behu rođene sestre. Opaki mučitelj njihov, nekakav paganski knez Fronton, doviknu Minodori: „Prinesi žrtvu bogovima!“ (to jest idolima)Na to mu odgovori Minodora: „Zar ne vidiš da ništa drugo i ne činim nego svu sebe prinosim za žrtvu Bogu mojemu?“Kada sve tri sestre biše pogubljene i tela njihova ležahu jedno do drugog, najednom puče grom iz neba i ubi Frontona sa nekoliko slugu njegovih. Slično se dogodi i sa Dioskorom, ocem svete velikomučenice Varvare. Pošto se Varvara nipošto ne htede odreći Hrista to bi zaklana od rođenog oca.
30. Zmija kao izvršitelj Božje pravde. Svetog Haritona pustinjaka uhvate hajduci i odvedu u svoju pećinu. Tu ga zatvore, a oni odu u pljačku sa namerom, da Haritona ubiju kad se vrate. U njihovoj pećini stajao je otvoren krčag sa vinom. Zmija se uvuče u krčag, napije se vina, pa povrati vino sa otrovom i ode. Kada se umorni razbojnici vrate u pećinu, uzmu krčag i napiju se vina. Svi se otruju i popadaju mrtvi, a čovek Božji izađe i ode slaveći Boga.
31. Beše kao divlji vepar. Car Jermenski Tiridat strahovito mučaše hrišćane. Pritom udari na muke i 37 sestara u jednom ženskom manastiru, gde beše igumanija sveta Gajanija. Posle toga zločina polude car Tiridat i beše strašan u ludilu svome kao divlji vepar. Docnije ozdravi car po molitvi svetog Grigorija, prosvetitelja Jermenije, krsti se i postade zaštitnik hrišćanske vere.
32. Slep i šiban. Kao opaki mučitelj hrišćana Maksimin pogubi u Aleksandriji slavne Hristove sluge: Minu, Emorgena i Evgrafa, sede u lađu sa svojom svitom da ide u Carigrad. No najednom oslepe očima, budući i ranije slep dušom pa se poče žaliti svojim kako ga neke nevidljive ruke strašno šibaju.
33. Padaju u mrežu svoju grešnici. Tako je pisano, pa tako se i zbilo, ne jedanput. Kad sveti Amvrosije kao lav branjaše Pravoslavlje, nagovori carica rimska (jeretkinja) nekakvog Jevtimija, da uhvati episkopa Amvrosija i odvede ga daleko. Ovaj Jevtimija nabavi kola i useli se u kuću blizi amvrosija. Pa vrebaše trenutak kad će uhvatiti episkopa i odvesti ga daleko. Ali Bog koji vidi sve, učini da bude drugačije. Prilike se u Rimu promeniše, Jevtimije bu optužen caru za neka ranija nevaljalstva i otera ga car u progonstvo..
34. Telesni džin i duhovni junak. U vreme dok sveti Dimitrije tamnovaše u Solunu radi Hrista neki telesni džin i vandalin Lije ubijaše svaki dan hrišćane u pozorištu i uvesaljavaše prokletog cara Maksimijana i ostale neznabožce. Tada se javi jedan omalen čovek, Nestor, nesravnjeno slabiji i nežniji telom od onog džina, pa uzevši blagoslov od svetog Dimitrija izađe na megdan Liju. Više snagom duha nego tela Nestor podiže Lija u vis i baci ga sa bine na oštra koplja, gde vandalska telesina ispusti crnu dušu.
Sveti Nestor na zlo negodova,
I za veru Hristovu revnova.
Mlad učenik svetoga Dimitrija,
Mlad i nejak protiv strašnog Lija.
On znamenje Krsta na se vrže,
Silnog Lija na koplje povrže,
Sila sviše beše njemu data.
Ko Davidu protiv Golijata.
35. Ko mač digne, od mača gine. Poznata je istorija beogradskih dahija. Oni su hteli poubijati sve viđenije hrišćane u srpskom narodu. I otpočeli su bezobzirno taj krvavi program izvoditi. Ali budu od samih Turaka za nešto drugo optuženi, vezani i na ostrvu Adakale posečeni.
36. Selo Ludović. U blizini manastira svetog Janićija u Deviču nalazi se selo pod tim imenom. Postoji jedino objašnjenje zašto je to selo dobilo takvo ime. Za života svetog Janićija počeo se tu strojiti veliki manastir. Ćuprilić vezir pošalje vojsku da manastir poruše i spale. Janićije se molio Bogu da zaštiti tu svetinju i vojska vezirova sva poludi u selu koje je po tome prozvano Ludović.
37. Sve kule nepravde ruše se. U vreme Balkanskog rata za oslobođelje hrišćana od Turaka najgore su prošla dva arnautska sela u Južnoj Srbiji: Kažani u srezu Bitoljskom i Pesočani u srezu Ohridskom. Oba ta sela porušena su do osnova, ne po nečijoj zlobi, nego po zasluženoj sudbi. Jer su ta sela bila prave hajdučke zasede za hrišćane i mučilišta hrišćana. Zakukala je majka sviju onih hrišćana koji su se usudili proći kroz ta sela za vreme turske vladavine. Danas oba ta sela otkupili su hrišćani i na pepelištu razbojničkih kula podigli svoje domove. Zaista, svagda i svuda pre ili posle ruše se sve kule nepravde. A Bog je svemoćan, a pravda Njegova je večna.
38. Bog je zaštitnik nevinih. Između mnogobrojnih primera Božje zaštite nad pobožnim narodom ruskim od krvavih boljševika došao je do našeg sluha i ovaj: Jedna ruska monahinja putovala drumom sama. Sretne je bezbožnički vojnik konjanik, koji odmah sjaše s konja i uhvati devojku da je obeščasti. Devojka se branila dokle god je mogla. Kad je počela malaksavati, ona uzvikne: Presveta Bogorodice, spasi me! U tom trenutku razbesne se konj i povuče vojnika. A vojnik je bio zavio sebi uzdu oko pojasa. U najvećem galopu jurio je konj vukući za sobom vojnika bezbožnika, dok ovaj ugruvan nije izbljuvao svoju nečistu dušu.
39. Od krvi ljudske poludeo. Vođ ruskih bezbožnika Lenjin, koji će odgovarati pred večnim Sudijom za mnoge milione namučenih i poklanih ruskih krštenih ljudi, žena i dece, nije ostao bez kazne i u ovom životu. Pre smrti on je sišao s uma i u ludilu umro.
40. Bezbožnik ništa ne razume. Drugom glavnom mučitelju hrišćanskog ruskog naroda, Čivutina Trockom, ćerka je izvršila samoubistvo. On se pak nalazi se u progonstvu bežeći i krijući se od ljudi kao zmija kad nekog ujede pa se krije. Trećem glavnom mučitelju dobrog ruskog naroda, Staljinu, žena je izvršila samoubistvo. Čime oni tumače sve što ih snalazi? Slučajem; ničim! Jer bezbožnim nije dato da išta razume zašto se šta ljudima događa.
41. I kuća vaša ostaće vam pusta. Ove proročke reči Hristove ispunile su se doslovce. Jer nisu padali i propadali samo pojedinci i njihova rodbina, nego i čitava carstva i narodi, koji su gonili i mučili hrišćane. To se dogodilo i sa narodom jevrejskim. Rasejan je po celom svetu, a njegova sopstvena kuća ostala je pusta, kako je i sam Mojsej to narodu prorekao: I rasijaće te Gospod po svijem narodima s jednog kraja zemlje do drugoga (V Mojs. 28,64). Propalo je i hristoborno carstvo rimsko i vavilonsko i persijsko. Sva ta carstva u svoje vreme izgledala su jaka i postojana kao čelik. Ali istina je jača od svega, sviju i svakoga. Pa kako prošla sva stara hristoborba carstva nasilnog boljševizma u Rusiji, tako i ostala njemu slična po duhu zlobe, mržnje i nasilja.
A ti, sine, čuj i pamti ove reči koje ti iznosimo u ovoj knjižici. Kratak je put laži i kraj mu je propast i sram. Ne povodi se za onima koji nasiljem dolaze do brza uspeha. Bog dopušta da svako zlo brzo uzraste do velike istine, kako bi ceo mogao videti njegov pad. Ono što je od boga i po Božjem blagoslovu raste lagano i tiho, ali se ne da ni ugušiti niti iščupati.
Stani uz Hrista Spasitelja, ma i ceo svet bio protiv Njega. Jer svet će proći, a Hristos će ostati. tako je rečeno i prorečeno. I sve do sada što je bilo, bilo je i prošlo, a Hristos stoji. Talasi zlobe kao planine dižu de protiv Njega, a On ih polaže u grob tamo gde im je kolevka bila.
Rekao je On: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Šta više hoćeš? Budi uz Njega koji ima svu vlast i čijoj se vlasti ne može odoleti. Oni koji su priznali tu Njegovu vlast, uvenčani su i caruju sa njim. Nemoj se žestiti na nevaljalce i nemoj zavideti bezbožniku – jer će se žižak bezbožnicima ugasiti (Priče Sol. 24,19-20).