MRŠAVA I DEBELA
Mršava, visoka djevojka je sada na redu. Pokupila je svoju plastičnu vrećicu i pošla kući. Mrak i hladnoća je zapahnuše iz pustog stana.
U dugom redu na kasi supermarketa, presporo radi, očito, nova kasirka. Nervoza se već može sjeći u zraku.
Iz kolica robu vadi mlada žena i stavlja na pokretnu traku.
― Daj požuri, debela, šta si ga razvukla, dosta mi je ove smote na kasi, treba joj sat vremena da otkuca jedan artikal.
― Zašto me nazivate pogrdno? Nisam vam ništa nažao učinila, mislim da se i ne poznajemo, tako da vas sigurno nisam imala prilike uvrijediti.
― Ha, pogrdno, ženo, hej, imaš li ogledalo u kući, vidiš li se kad? ― sada već gotovo urliče visoka, vitka djevojka, tankih živaca.
― Zapravo imam ogledalo i ogledam se svako jutro i svaki dan u njemu, ― mirno odgovori žena ispred, i dalje polagano vadeći artikle i predajući ih na kasu.
― Moje ogledalo su oči mog muža. U njima vidim da sam lijepa i zgodna, da sam najljepša i beskrajno voljena. Meni drugo ogledalo ne treba.
Njena roba je otkucana i dok vadi novac, ljubazno, ohrabrujuće se osmijehnu kasirki, koja je na rubu plača.
― Polako, draga, već za nekoliko dana sve će to lakše i brže ići.
Mršava, visoka djevojka je sada na redu. Pokupila je svoju plastičnu vrećicu i pošla kući. Mrak i hladnoća je zapahnuše iz pustog stana. Upali svjetlo u hodniku, ali tama je i dalje šćućureno vrebala iz ćoškova. Veliko zidno ogledalo bilo je dominantan komad namještaja u uskom hodniku.
Prolazeći pored njega ugleda se u svoj svojoj visini i vitkoći, duga crna kosa zavezana u rep. Pomisli, kako bi se osjećala kada bi sve to vidjela u nečijim očima, kao ona debe… voljena žena iz supermarketa.