NESPRETNA PRVA ISPOVEST

Prva ispovest donela je i veliko iskušenje, bar u slučaju ovog pojedinačnog slučaja jednog Jovana – jednog od nas. U pitanju je slučaj koji, ispričan ovde kao pouka, treba da nas ne odvoji od našeg duhovnog puta.

 

Pričao mi je jedan prijatelj kada je ulazio i upoznavao pravoslavlje da mu niko nije pomogao jer ni sam nije tražio pomoć ni od koga, valjda od sramote ili nečeg drugog, jednostavno učio se iz knjižica koje je kupovao u crkvenim prodavnicama.

Nije kaže smeo da kupuje one ozbiljne i obimnije, nego za početak male džepne iz manastira Rukumija i slične njima. U njima je saznavao ono najosnovnije i nešto više od toga. Iako je počeo da odlazi na liturgije i u njima osetio blagodat zajedničke molitve kao i horsko pojanje, što mu je veoma prijalo duši u izvođenju Prvog Pevačkog Društva u Sabornoj crkvi, gde je i započeo svoj liturgijski život, osećao je da mu nedostaje pokajanje, pored molitava koje je počeo da svako veče isčitava, post kojeg je prihvatio bez ikakvih većih poteškoća, svake nedelje odlazio na liturgiju da bi, kako kaže, nije hteo da se to desi u gradskoj crkvi, već u nekom manastiru kod nekog iskusnog monaha koji je iskusan i cenjen. Raspitivao se kod svog sveštenika i dobio predlog da ide kod jeromohaha igumana Venjamina na Ovčaru. Nije otišao kod njega iz raznih razloga, ponajviše zbog daljine.

Tako jednog leta odluči da ode sa porodicom do Fruške Gore, znajući da se tamo nalaze mnogi manastiri i u nekom potraži nekog monaha i prvi put se ispovedi. Vozeći kola, prvi manastir u koga je ušao bio je Šišatovac, zatim ne našavši koga i šta je tražio, nastavio je dalje vozeći se uz planinu. Ne snašavši se prateći putokaz za sledeća dva manastira, došao je do Novog Hopova. Prizor koji mu se ukazao dopao mu se odmah i pomislivši da je našao manastir u kome će se njegova želja ispuniti, parkirao ja auto. Krenuo je sam ostavivši ženu i sina u kolima da ga čekaju dok se ne vrati.

Ušavši kroz manastirska vrata, razgledao je konake sa znatiželjom. Sve je odisalo nepoznato, nedoživljeno i pomalo arhaično, nije znao kako to da opiše, kaže kao da sam se odjednom našao u 18. veku. Otvarao je nekoliko vrata u prizemlju konaka koja su bila otključana i svaki put osetio svojim čulima i umu duh i dah prošlih vekova. Sreo je jednog mladog čoveka koji ga je upitao odakle je i šta želi. Kroz kraći razgovor saznao je da je on iskušenik i na molbu da mu kaže ko bi mogao da od monaha sa njim porazgovara, otide i brzo se vrativši odgovori da iguman sada odmara i da mora sačekati.

Ušavši u crkvu celivao je ikone i razgledao unutrašnjost. Nikoga u crkvi nije bilo. Nastavio je da razgleda konak. Po izlasku iz crkve, Jovan priđe jednim vratima i konačno ču glasove i pokuca, pa ču: „Slobodno“.

Kada je ušao, vide jednog monaha i nekoliko monahinja. Na njihovo pitanje šta mu treba, odgovori da mu treba iguman, a odgovor je već čuo – da mora sačekati, jer se odmara, eto i otac Stefan ga čeka.

Pokušao je da bude pristojan i nenametljiv, rekavši da će ga sačekati napolju, no na reč monahinje da sedne i sačeka i okrepi se, to i učini sa radošću. Kad mu poslužiše kafu, on se svom snagom odupre kafi rečima: Neka hvala, postim.

Mislio je da se moramo odreći svega što nam prija od jela i pića, čak iako nije mrsno. Odgovor je bio: Ma kakve ima veze kafa sa postom! Postiđen, prihvati sa olakšanjem i zadovoljstvom jednu crnu i jednu belu. Nakon polusatnog razgovora igumana Stefana i monahinja, sam iguman reče: Pa dobro, pošto iguman odmara, mi idemo. Brže-bolje, on se diže i pozdravi sa svima i izađe da ga sačeka napolju. Dok je čekao, naiđe jedan čovek i prođe pored njega i izađe kroz vrata od porte. U taj čas, pojavi se onaj iskušenik i upita ga: Jesi li video igumana? Jovan se začudi i reče: Ne, nisam video, sem jednog čoveka u civilnom odelu.

„Pa to je on!“

Ko? Pa ovaj nije imao mantiju, nego obučen u svakodnevno odelo.

„Da to je on!“

Jovan, i dalje u velikom čudu nije verovao da to može, jer čitao je dosta literature o monasima i tu nema ni reči o takvoj pojavi.

„Pa da ga pozovem“, upita iskušenik.

„Da, ako možeš.“

Iskušenik otrča izvan porte i posle nekoliko minuta pojavi se iguman u civilnom odelu sa kraćom bradom.

„Pomaže Bog“.

„Bog ti pomogao“, reče i dalje u čudu Jovan, zamuckujući.

Oče, znate, ja sam krenuo da nađem duhovnika i da se prvi put ispovedim. Tada je nastao još veći šok!

Pa ja sam sada krenuo u grad imam neke obaveze.

Jovan vapijući izgovara ponovo: Oče, ali ja sam krenuo sa tim ciljem da se prvi put ispovedim!

Iguman nastavlja da se žali kako ima problem sa kolima. Jovan prihvata tu oporu žalopojku i prihvata razgovor, verujući da će ga odobriti.

Dobro, možete li ipak da me ispovedite?

Iguman nastavlja istu priču, a Jovan u čudu, samo što mu ne kaže nešto sa prekorom u stilu: „kako možete da me odbijete, kada je duša čovečija neuporedivo pretežnija od kola“.

Nastavio je iguman da dalje apsolvira težak problem njegovih kola i uspostavilo se da je akumulator na izdisaju. Jovan zavapi: „Ali, oče, pa ja sam samo zbog prve ispovesti došao iz Beograda!“

Konačno popusti i sa uzdahom iguman reče: Pa dobro, samo sačekaj da uzmem epitrahilj i mantiju, a ti me sačekaj kod kivota.

Jovan nije mogao da poveže one priče iz duhovnih knjižica kako su duhovnici spremno dočekivali one koji su tražeći duhovno isceljenje i pomoć, za svoju dušu tražili duhovnog rukovoditelja, pre svega među monasima. Dok je on o tome već tužan, razmišlja da ga je tako dočekao iguman i nije se usredsredio na ono zbog čega je tu.

Iguman ušavši sa potrebitim za ispovest priđe Jovanu i reče mu da stane kod samog kivota i celiva ga. Nakon toga na novo Jovanovo iznenađenje, iguman mu reče da sagne glavu, a potom mu pokri glavu epitrahiljom i reče mu: Izgovori!

Jovan iznenađen, počeo tako nemušto da izgovara grehe koji se izgovaraju u crkvama, kada se čovek redovno ispoveda. Nikakvu duhovnu pomoć nije dobio na svom prvom ispovedanju. Kratko je to trajalo i završilo se. Kada je podigao epitrahilj i čuo razrešnu molitvu, shvatio je da nema više popravke, da iguman žuri.

Iguman se brzo udaljio svojim poslom, a Jovan tužan, izašavši iz crkve, sretne ponovo onog iskušenika i on ga upita da li je osetio blagouhanije od svetog Teodora. Iskušenik videvši na njegovom licu čuđenje, kaza mu da je to miomiris svetih moštiju. Jovan se iznenadi i reče da ne zna o tome ništa.

„Hajde, hoćeš li da osetiš?“

Krenuše u crkvu ponovo i kod kivota koji je bio pokriven, on podiže plašt i reče Jovanu: Vidiš ovaj prostor između gornjeg i donjeg dela kivota, razmak je oko pola centimetra, tu omiriši.

Jovan omirisa i bi oduševljen do tada novim iskustvom. Taj nebeski miomir od svetih moštiju je neverovatno lep i znak je večnosti.

Oduševljenje Jovanovo je zaista bilo neopisivo, a to mu je bila uteha za sve vezano oko ispovesti i pokajanja, kojih nije ni bilo. Sazrevši duhovno, Jovan ga kasnije nije više okrivljivao, već sebe, a i to je prestao, jer nije bio duhovno sazreo.

Sve što se desi to je ili promisao ili volja božja.

Ušavši u kola, žena i sin su odmarali, a on je dugo sedeo i razmišljao o proteklom i trebalo mu je oko sat vremena da nađe pravi odgovor.

Nema veze, nije on crkva i neće zbog njega da prestane da traži duhovnika. Ovaj očigledno nije bio onaj ko mu je bio potreban, Bog je imao drugi plan za njega.
Kasnije mu se to i potvrdilo, posredno u dnevnoj štampi. Iguman je bio uhapšen i optužen za neke stvari koje su u potpunoj suprotnosti sa monaštvom i sveukupno oko njega su bile neke vrlo loše vesti.

Pravo istinsko pokajanje Jovan nije dugo čekao i za to mu nije bio potreban monah u ljudskom obliku već preko audio kasete. Nebeska liturgija vladike Nikolaja žičkog u izvođenju đakona Voje Bilbije. Od trenutka kada je čuo prve akorde na gitari i njegov glas, a posebno reči, otvorilo mu se srce i sve mu je izašlo pred oči, svi gresi i lični i šire, gresi celog srpskog roda.

Blagodari Bogu za sve.

Autor: Zoran Lazarević