NEPOZNATI DETALJI O ČUVENOJ OPERETI

Muzičko-scensko delo „Vesela udovica“, koje obrađuje teme iz Crne Gore, čitav vek se zbog zabrane nije pojavilo na scenama u toj državi, iako se sa ogromnim uspehom izvodi širom sveta.

 

Svetski poznata opereta „Vesela udovica“ premijerno je izvedena u Opera i teatru Madlenianum u Beogradu sredinom februara ove godine. Poslednji put „kraljica operete”, kako je nazivaju, igrala se u Beogradu davne 1979. godine, a pre toga 1965.

Komad je izvođen i u bivšoj Jugoslaviji i širom sveta sa ogromnim uspehom, ali nikada u Crnoj Gori za koju je tematski vezan. Često ni ljudi koji se bave muzikom nisu upoznati sa sadržajem ovog dela.

Šta se to dogodilo pa su se Crnogorci distancirali od jedne od najpoznatijih opereta koja se tiče njih samih i po kojoj su u svetu prepoznati? Zašto su predstave u Beču i Carigradu bile brutalno prekidane i ko je to organizovao?

Ove i druge do sada nepoznate detalje ekskluzivno otkriva Dr Ljubo Vujović, iseljenik iz Crne Gore (Komarno), koji već nekoliko decenija živi u Njujorku i koji je predsednik tamošnjeg Memorijalnog društva Nikola Tesla i autor knjige na engleskom jeziku o Veseloj udovici („The Merry Widow“).

„Vezan sam za istoriju Vesele udovice više od 30 godina preko mog prijatelja dr Mihaila Runda, sa kojim sam zajedno radio u Univerzitetskoj klinici u Frankfurtu u Nemačkoj. On mi je s ponosom govorio o svome dedi Ristu Rundu koji je pravio demonstracije protiv Vesele udovice u Beču i pričao mi neke nepoznate detalje o toj opereti“, kaže dr Vujović.

Obišla čitav svet

Ističe da je veoma razočaran što se Vesela udovica, koja obrađuje teme iz Crne Gore i u kojoj su glavni junaci Crnogorci, nije čitav vek pojavila na scenama u Crnoj Gori, a da se za to vreme, sa ogromnim uspehom, izvodi na svih pet kontinenata.

„Vesela udovica je premijerno prikazana u Beču u decembru 1905. To je bila najbolja izvedba koju je postavio Franc Lehar. Glumci su bili u modifikovanoj crnogorskoj odeći, sa crnogorskim kapama, pevali su crnogorske pesme zajedno sa nemačkim. Glavni junak bio je lik inspirisan našim prestolonaslednikom Danilom Petrovićem, koji je predstavljen kao plejboj koji voli da se zabavlja sa devojkama iz bara najčuvenijeg pariskog noćnog lokala „Kod Maksima“ gde je bio čest gost. Crnogorski knjaz Nikola bio je uvređen zbog takve slike o njegovom sinu prestolonasledniku i zabranio je izvođenje Vesele udovice u Crnoj Gori. Od tada je prošlo više od 100 godina, a da ta opereta nije uopšte pominjana niti prikazana u Crnoj Gori, tako da mi o njoj ne znamo gotovo ništa, mada je to najveći muzički spomenik Crnoj Gori koji postoji. Vesela Udovica je posle Beča izvođena i u čitavoj velikoj carevini, zatim 1909. u Carigradu, Kopenhagenu, pa u Londonu, Parizu… Obišla je ceo svet i izvođena je na mnogim svetskim jezicima“, pojašnjava Vujović.

On naglašava da postavljanje Vesele udovice u Beču nije imalo nikakvu političku pozadinu, te da je kralj Nikola napravio veliku štetu što je protestovao i odlučio da je zabrani. Kasnije su mnogi crnogorski iseljenici pokušavali da sabotiraju izvođenje čuvene operete po ugledu na kralja Nikolu.

„Moj prijatelj dr Mihailo Rundo mi je pripovedao da je njegov deda Risto, koji je bio prijatelj kralja Nikole, inače rođen u Mostaru, a od kraja 19. veka sa porodicom živeo na Cetinju radeći kao predstavnik kompanije Singer za Crnu Goru, po svom osećaju pravde organizovao proteste prilikom izvođenja Vesele udovice u Beču. Okupio je studente Ruse koji su sedeli zajedno sa njim u prvom redu na predstavi i kada je počelo izvođenje, pobacali su stolice na scenu. Izbila je panika, pala je zavesa, svi su bili uhapšeni, ali su na intervenciju ruskog konzula posle dva dana i pušteni. Ali avaj, efekat tog protesta bio je da Vesela udovica postane još popularnija, a o njenom skidanju sa repertoara nije bilo ni govora. Takođe, u Carigradu u Turskoj, Crnogorci su došli na predstavu sa namerom da urade isto što i Risto Rundo i ruski studenti u Beču. Ali policija je za to saznala, rasterala ih ispred zgrade pozorišta, a pojedince i proterala iz Turske“, pripoveda Vujović.

Najveći muzički spomenik

Žalba kralja Nikole je uticala na to da su kasnije verzije operete izmenjene u priličnoj meri. Čak je i Milovan Đilas, komunistički ideolog, prilikom izvođenja operete u Beogradu rekao da Vesela udovica ne sme da se ni na koji način dovede u vezu sa Crnom Gorom.

Rezigniran ovakvom situacijom, dr Vujović je inicirao akciju kako bi se više doznalo o Veseloj udovici u Crnoj Gori. Napisao je knjigu na engleskom jeziku „The Merry Widow“, koju je na promociji 2014. predstavio princ Nikola Petrović ispred dvorca Petrovića u Podgorici i koji je tom prilikom simbolički skinuo zabranu sa Vesele udovice, tako da se ona sada može igrati u Crnoj Gori. Međutim, iako je od tada prošlo šest godina, ništa se nije promenilo.

„Sada pokušavamo da obnovimo uspomenu na Veselu udovicu i da kažemo da je to najveći muzički spomenik za Crnu Goru, koji se odnosi na njenu istoriju i da tu nema uvrede kako je to kralj Nikola shvatio u to doba. Danas živimo u drugim vremenima, u 21. veku, svedoci smo da se snimaju brojni filmovi i serije u kojima se neretko kritikuju ili ismevaju vladari i vlast“, izričit je Vujović.

Osim „na daskama koje život znače“, Vesela udovica se pojavila i na filmskom platnu i to pet puta. Prvi od njih je snimljen u Parizu 1918. Princ Danilo je tužio autore i dobio odštetu od oko 100.000 franaka. Čak je i sam tražio i dobio zabranu da se film emituje u Crnoj Gori, jer je smatrao da je takav film nacionalna uvreda.

Da li će ta vesela priča o bogatoj udovici Hani Glavari i pokušajima njenih zemljaka da joj nađu novog supruga, ali takvog da njeno nasleđeno bogatstvo ostane u kneževini Montenegro, konačno biti prikazana u Crnoj Gori, videćemo, baš kao i da li će neka televizija u Podgorici otkupiti prava i emitovati jedan od pet snimljenih filmova. Ali dr Vujović je uporan u toj nameri.

Vujović je čovek širokog znanja, obrazovanja i interesovanja, napisao je i knjigu „Operacija Halyard“, koja govori o spasavanju 512 američkih pilota, a koje je srpski narod spasao za vreme Drugog svetskog rata. Autor je i knjige „Albert Ajnštajn i Mileva Marić“, u kojoj rasvetljava ulogu Ajnštajnove životne saputnice i njenog naučnog doprinosa kao koautora Teorije relativiteta.

Pišu: Marina Bulatović i Ljubomir Ljuba Đorđević

Foto: Tesla Memorial Society of New York Web: http://teslasociety.com/