U RATKOVIM RUKAMA
Čaša i salveta u Ratkovim su rukama. Proslava je počela. Jedna, jubilarna, bilo koja. Svejedno.
Ne sećam se više koja je godišnjica. Jedna od jubilarnih, dekadnih. Još uvek imamo osmehe bez grča vremenskih zbivanja, naknadnih, neminovnih.
Delujem presrećno. Ratko je sa moje desne strane, uvaženi i cenjeni stomatolog. Levo od mene je Dara. Pogled na nju je direktna asocijacija na lekove i apoteku. Pored nje je Buba sa osmehom koji se ne gasi otkad znam za nju. Zatim, Vladan, fudbaler, skliznuo slučajno u sport, beskrajno duhovit i zanimljiv. Ostali su za istim stolom, ali ne i na ovoj fotografiji.
Dan je sunčan, senke drveća iznad restorana koji smo izabrali za ručak, pružaju se po stolu i zaklanjaju tanjire, čaše i sadržaje u njima. Zraci sunca provučeni između nas. Greju. Miluju. Podsećaju. Zaborav, kao izbrisan sunđerom na tabli.
Ratko drži u ruci salvetu. Profesionalna deformacija. Potrebna mu je belina. Čak i njegova bela košulja nalik je na radni mantil u ordinaciji. Druga ruka obavija čašu. Kao da se sprema da je doda pacijentu. I ozbiljno lice. On je tamo negde, krajnje odgovoran i savestan, u svojoj ordinaciji i kada je sa nama. Teško je poverovati. Taj ponekad zbunjivi i skromni dečak, zakoračio je u svu ozbiljnost života, pobedio nesigurnost u sebi, postao to što je želeo. Sada smo svi njegovi. Javljamo mu se. Odlazimo u zakazane termine. Žalimo se. Plašimo se. A on, Ratko, odmeren je. Deluje savršeno pouzdano. Imamo puno poverenje u njega. Tek s vremena na vreme izusti nešto neočekivano. Da nas zasmeje. Opusti. Pripremi za eventualni bol.
On je izabrao to što želi. Ali, kao da je i njegov izbor izabrao njega.
Čaša i salveta u Ratkovim su rukama. Proslava je počela. Jedna, jubilarna, bilo koja. Svejedno.
Ove godine, ponovo smo se sastali. Još jedna naša godišnjica. Ratko nije bio među nama. Opravdan izostanak… i minut ćutanja. Ostale su fotografije i u njima zabeležena sećanja. Dok traju.