UMETNOST NIJE OTISAK PTIČJE NOGE U BLATU

Razočaran što nije na prodaju, kupuje dve druge slike i odlazi zadovoljan, izgovarajući na vratima: „A mislio sam da ne znate da slikate!“

Slikarski atelje zatrpan ogromnim platnima. Neka od njih veća od zidova kuća i stanova u kojima žive obični ljudi. Sve same apstrakcije, remek-dela ili boje razmazane tek onako, ko će ga znati.

Ulazim sa strahopoštovanjem, da intervjuišem umetnika. Sa mnom je i fotoreporter „Narodnih novina“, on i slikar su odavno prijatelji. Inače ne bih stigao na ovo „sveto mesto“, gde su mediji nepoželjni.

Ne odbijam rakiju, a ni pasulj skuvan na „smederevcu“. Sve po carskim uputstvima fotoreportera Dušana, otuda mu i takav nadimak. Slikar briše ruke, seda s nama za sto i uz ručak, pristaje da uključim diktafon. Gledajući okolo, pitam gluposti: „Kako znate da je slika gotova?“

Car se smeška, a umetnik kašljući pročišćava grlo i odgovara: „To je ključno pitanje! Događa mi se da ne umem da se zaustavim i povučem još dva-tri poteza i slika je upropašćena. Zato je podjednako važno umeti slikati i znati se zaustaviti na vreme. Kao i u svemu drugome u životu.“

Ohrabrujem se i pitam dalje: „Koji postupak primenjujete u radu?“ Slikar me gleda, a onda kratko odgovara: „Mehaniku stvaralaštva.“ Onda dugo ćuti i objašnjava: „Inače je to pad u figuraciju.“

Kucanje na vrata prekida razgovor. Don Perica otvara vrata i u atelje uvodi čuvenog fudbalera Piksija. Pozdravljamo se, mene ignoriše, ali u Cara sa karakterističnom gusarskom bradom i maramom na glavi, gleda obradovan: „Vi ste me fotografisali za moju prvu naslovnu stranu, bio je to omladinski list Zbivanja“.

Slikar odnekud vadi Carev portret, glavudžu kojoj platno nije dovoljno, pa ram preseca bradu i čelo. Svi smo fascinirani, a Piksi bi da je kupi. Razočaran što nije na prodaju, kupuje dve druge slike i odlazi zadovoljan, izgovarajući na vratima: „A mislio sam da ne znate da slikate!“