DOŠLA SAMA
Mota joj se oko stopala, vuče joj krajeve odeće. A kada Mara izleti, Mala plače u raznim tonovima. Čovekova beba tako ne može.
Mara ima slušalice na ušima uvučena u kompjuter.
U duboku noć, ču plač bebe. Raspamećena baca slušalice i trči do prozora. Sitno nešto tamno, cvili. Misli da je kuca i vabi je. Plač se pomera. Mara juri iz kuće ka kapiji.
Kuca je već na kapiji. Pola obima kuće je pretrčala za četiri sekunde. Mara je uzima u šake, tepa joj. Drhte obe.
Oseća njenu vrelinu. Unosi je u svoju sobu. Satima je drži i miluje, daje joj vode. Beba gori u vatri, savijene glave. Po svanuću, Mara je nosi veterinaru. On je meri, pregleda, daje lekove i savete: „Ima dva meseca i sad će da pokaže svoju ličnost.“
Ona hoda po sobi, šunja, diže glavu. Mara je uči gde treba i šta treba. Hrane je kao malog čoveka. Odjednom su majčine oči videle čudo: „Ona se uduplala! Dvostruka je! Vidi kolika je!“
„I meni se čini“, Mara sija radošću.
Sve glođe, sve kida. Zube podmeće i kada ruka hoće da je miluje. Na jednom je mestu tri sekunde. Razgovara lajanjem i nasrtanjem. Za Maru se bori da ne izađe iz kuće.
Mota joj se oko stopala, vuče joj krajeve odeće. A kada Mara izleti, Mala plače u raznim tonovima. Čovekova beba tako ne može.
Ima bele čizmice do kolena, belo po trbuhu i duž njuške, između ušiju do vrata i tu dugačku belu šaru. Crna dlaka leđa je negde pokrila belu. „Vidi, što je seda?“ jada se Mara. „Šatirala se.“
Majka za stolom, a Mala pred stolom na trbuhu, doručkuju. Majka zalogaj sira sebi i parče hleba, pa to isto Maloj. Mara izlazi iz sobe: „Ti jedeš.“ „Pola jede, pola šarcu daje.“ Mali šarac se ne pomera, očima traži još.
Zarobila ih je.