PRIČA IZ PALEOLITA

Ljudi najčešće razmišljaju lepo i pozitivno i ne vole istinu ako nije na njihovoj strani.

Urlici mećave odjekivali su sablasno u kovitlacima dima do dna špilje i podstaknut džaranjem roj žeravica bi prsnuo uvis i ustranu kroz onostrane senke plamena.

Ćutnja kamena, glad, pustoš nedogleda smrznute zemlje vani i teskobna bol nemoćne misli. Starac, čovek, momak i dečak, gledali su u vatru, a međ krznima na osušenom granju postranice njih žena se porađala i druga s devojčicom beše kraj nje.

Čovek iz mehura istrese poslednjih 5-6 bobica, pružajući ih dečaku preko puta, i žena u porođajnim grčevima muklo vrisnu. Druga mu donese porod. Šaku mu je stavio na usta, da uzdah nestane, i odneo ga bliže ulazu pećine da se ohladi. Kremenom raščereči beživotni smotuljak na 7 parčeta, dodajući šaku s iznutricama ženi kraj njega. Blagotvorni miris mesa na vatri ožive stvarnost, zatrpavajući sećanje.

Ogrnuti kožama, čovek i momak izađoše vani, probijajući se kroz vejavicu do hrasta niže, gde pod njegovo stablo staviše oglodanu lobanjicu, zagledani u krošnju. Znali su da će hrast uskoro opupeti, da će sve ponovo biti dobro i u redu i onako kako treba da bude.

U daljini predvečerja arlaukali su vukovi, slaveći besmrtnost.

Zatvorih laptop, zagledan kroz izlog kafane u gomilu individua na trotoaru, gde kao u košmaru hrle ka zacrtanim ciljevima, međusobno izukrštanim. Ljudi najčešće razmišljaju lepo i pozitivno i ne vole istinu ako nije na njihovoj strani. A i šta će im takva hipoteza. Izađoh iz kafane, uprtivši ranac, i pođoh nekuda.