KRILATI MLADIĆ

Sad bi voleo da si ostao na zemlji i bio druželjubiviji i da si zaista voleo svoj život, a ne svoja lepa pera.

Vidim plamene ždralove koji se uzdižu u oblake i zamišljam koliko je dobro imati raširena krila i odleteti natrag među tamne visine i želeti samo jedno – da letiš zauvek kao Ikar, iako znaš da ćeš kad-tad da padneš, ali opet letiš jer si sam i slobodan i nema nikog da te podeseća da ćeš da pogrešiš i da padneš. Voliš unapred svoje greške pre nego što ih napraviš, samo zato što ne možeš stalno da učiš tuđa pravila i da se pretvaraš da su tvoja.

Zato je dobro imati par krila u ormaru i leteti i pokazivati svima koliko su moćna, koliko visoko možeš da se propneš, kako su šarena pera, kako izgledaju skupo i raskošno. Uživaš u tome što drugi gledaju u tebe kao u čudo, kao u nešto što nikad pre nisu videli, kao u san. Voliš poglede gomile, premda znaš da nisu za tebe, već da u tvoja krila gledaju. Počinje da ti smeta što niko u stvari ne vidi tebe, već tvoja raskošna pera. Ranije nisi mario, ali gle, pera kreću da se odvajaju, vosak se topi i znaš da će uskoro da se sve odlepi i da ćeš ti da padneš u vodu, da se udaviš, i niko neće reći: „Kako je bio valjan taj Ikar“, nego: „Kakva pera, nikad nije bilo na zemlji tako lepih pera, šta bih dao da su bila moja“.

Sad bi voleo da si ostao na zemlji i bio druželjubiviji i da si zaista voleo svoj život, a ne svoja lepa pera. Pera, šta si hteo sa njima uopšte da postigneš? Da pobegneš od zemlje koja nije tvoja, od zemlje koja te ne voli, od ljudi koji ne mare za tebe već za raspon tvojih krila i raskoš tvoga perja? Pa dobro, onda si i napravio dobar izbor što si metao vosak na perje tih lepih ptica, plamenih ždralova i utvi zlatokrilih, što si se više brinuo o zamahu svojih budućih krila, nego o svome ocu i na to da li možda njemu nešto treba, da li je umoran, možda nije dobro spavao na toj prostirci od perja? Onda ti je dobar izbor, Ikare! Nemaš za čim da žališ! Izgledao si lepo sa svojim ognjenim perijem, sa svojom ponosnom lepom plavom glavom, sa tom tunikom koja je opasno isticala crveno-žute nijanse tvog pernatog transporta i tim nebom koje je bilo tako plavo, kao da je samo tebe čekalo da mu se pridružiš.

Mili Ikare! Voleo bih da ti je neko rekao da si ti važniji od tvojih ogromnih i žarkih krila, jer su potekla od tebe! Ti si ih narpravio, nisu ona tebe! Mogao si bilo šta da napraviš, a da zadržiš svoju dušu i da znaš da si ti stvaralac, izumitelj, samim tim Bogu nalik i da si važniji od tvog izuma zbog kojeg izgledaš kao princ neba. Bio si princ svog dana, ne neba! Mogao si da osvojiš i nebo, i vazduh i more a da se ne skljokaš u njemu i ostaneš sam, kao upozorenje drugima koji zavole krila više od sebe. Mogao si sve, ali su te uništili ljdi koji su te tako gledali, koji te nisu ni opazili kad si bio na zemlji, bez krila, samo sa dušom izumitelja. Ja te volim, Ikare, tebe, ne tvoja krila! Ja te vidim i bez krila, na zemlji kako hodiš kao krilati mladić bez krila, kao princ neba i zemilje. Pozdravljam te, Ikare, tebe i tvoje nebo i tvoju grobnicu more!