ZANIMLJIVE ČINJENICE
Zašto svake godine na hiljade ljudi u Japanu peva „Odu radosti“? I sa kojim se rečima Ludvig van Betoven oprostio na samrtnoj postelji?
Čak i stručnjaci koje zanima kako je živeo slavni nemački kompozitor Ludvig van Betoven podići će obrve od šoka, jer sigurno ne znaju za neke od ovih interesantnih činjenica.
Kako je izvedena „Oda radosti“
Godine 1983. u Japanu je 10.000 ljudi ujedinilo svoje glasove u hor, kako bi za praznik izveli centralnu horsku partiju „Odu radosti“ Betovenove 9. simfonije.
Da bi poboljšali svoje glasovne mogućnosti, članovi amaterskog hora su mesecima vežbali u brojnim, pojedinačnim grupama širom zemlje. Osim usavršavanja muzičke interpretacije, to je za članove hora podrazumevalo i učenje teksta na nemačkom.
Ovo izvođenje je postalo tradicija koja se dešava svake godine u Japanu. Oduševljenje Japanaca sa 9. simfonijom doseže daleko u prošlost, a sve do nastupa nemačkih vojnika tokom Prvog svetskog rata 1981. godine, koji su otpevali „Odu radosti“ u japanskom ratnom logoru.
Mnogi japanci ovo muzičko delo nazivaju Daiku, što u prevodu znači „veliki“.
Čovek koji je voleo prirodu
Tokom Betovenovog života, u ranom industrijskom periodu, gradovi su bili haotični: parne mašine su svuda ispuštale paru u vazduh, a kočije su lupale po kaldrmi svojim točkovima i pravile gužve. Da bi izbegao gradski život, Betoven se često povlačio na periferiju Beča, gde je uživao u prirodi i pastoralnom životu.
Pod uticajem takvog života, kompozitor je šestu od 9 simfonija posvetio prirodi, zamišljajući pejzaže i iskustva koja je tu doživeo. On je dobila ime „Pastoralna“ Šesta simfonija. Pojedinačne sekvence ove simfonije nose nazive kao što su: „Scene kraj potoka“, „Veseli skup seljaka“, „Pastirska pesma“… U njoj su izražena osećanja uživanja u seoskom ambijentu. Zbog toga se u simfoniji čuje kako orkestar oponaša ptičije dozivanje, a čuju se i tonovi potoka.
Sahrana slavnih
Tokom istorije, mnogi umetnici nisu dobili zasluženu slavu za vreme svog života. Međutim, to nije bio slučaj i sa Betovenom. Kompozitor je bio prava superzvezda svog vremena. Njegovoj sahrani je prisustvovalo 20.000 ljudi, što je otprilike bilo polovina stanovništva tadašnjeg bečkog gradskog jezgra.
Muzički pozdrav vanzemaljcima
Kažu da je prvi utisak najbitniji. Kada vanzemaljci budu uspostavili kontakt sa ljudskom kulturom, prvo što će čuti je – Betovenova muzika.
Od 1977. svemirske sonde Vojažer 1 i Vojažer 2 putuju izvan našeg Sunčevog sistema. U njima su pozlaćene bakrene ploče sa slikama, zvucima i muzikom. Betoven nije jedini muzički ambasador. Snimnjeni su Bah, Mocart, i drugi slavne kompozicije, kao i brojne pesme i pevanja različitih naroda.
Evropska himna
Veće Evropske unije je 1972. godine proglasilo „Odu radosti“ službenom himnom, ali su morali da je skrate jer je njeno trajanje, od 25 minuta, bilo predugačko za događaje i prijeme. Modifikovana verzija nema stihove verovatno zbog višejezičnosti Evropske unije i diplomatskog pokušaja da se ne ističe samo jedan jezik.
Putovanje kroz vreme
Zahvaljujući muzici i partiturama, Betovenove kompozicije su preživele dva veka. Ipak, postavlja se pitanje kako su izvorno zvučale, ako se zna da su u to vreme instrumenti drugačije svirali i da su prostorije imale različite odjeke u odnosu na današnje koncertne dvorane. Od 2014. godine Akademija „Orchester Wiener“ iz Beča pokušava to da sazna, svirajući stare instrumente na postojećim originalnim lokacijama iz Betovenovog vremena, a projekat se zove“RESOUND Beethoven“. Orkestar, hor i publika mogu da uživaju u izvođenju simfonija u istorijskoj dvorani u Beču, gde je kompozitor premijerno predstavio svoja dela.
Poslednje reči
Ludvig van Betoven oprostio se od sveta 1827. godine sa rečima -Šteta, šteta – prekasno! (na nemačkom jeziku Schade, schade, zu spät!). Međutim, kopozitor nije mislio na svoja nezavršena muzička dela, već na vino koje je naručio i nije još uvek stiglo. Za Betovena se pričalo da je voleo da popije. Neki izvori kažu da je muzički genije pio tri boce vina na dan.