SLUHIST
Jedanput u kafani pitali su me šta bih voleo da čujem? Svirajte, ako znate „Početak bune na dahije“ ili „Pogibija popa Mila Jovovića“. Naravno, nisu znali!
U Knez Mihajlovoj, ispred Akademije sretoh zemljaka Samardžiju.
– Đe si krenuo?
– Idem na izložbu. Oćeš li sa mnom?
– Ne, bogami, a ne bih ni tebi savetova. Ako danas uđeš na izložbu, sutra ćeš u operu. To je zarazno!
Reče, i ode.
Nisam ga poslušao.
Nije prošlo ni nedelju dana, stvarno sam se našao, ne svojom voljom na koncertu ozbiljne muzike na Kolarcu. Slušao sam gudački kvartet i nije me sramota da priznam – dopalo mi se!
Pričam mojima kod kuće, a unuka Mara se šali na moj račun: deda se navukao na klasiku!
I stvarno, opet sticajem okolnosti, kupio sam kartu za violinski koncert Stefana Milenkovića. Priznajem, presudno je bilo što je Stefan Hercegovac.
Da budem iskren, ja više volim narodnu muziku, ali sam zavoleo i violinu.
Zbog Stefana.
Od narodnih pesama, najviše volim epske. (Kod nas Hercegovaca i lirske pesme su epske!)
Jedanput u kafani pitali su me šta bih voleo da čujem?
Svirajte, ako znate „Početak bune na dahije“ ili „Pogibija popa Mila Jovovića“.
Naravno, nisu znali!
A meni je u ušima treperila violina Stefana Milenkovića i bio sam ponosan što ga imamo. Ali, onako u sebi, žalim što se opredelio za violinu.
Ljudi moji, zamislite, kakav bi to guslar bio!?
Ali, majka je htela drukčije.