VIRUSI

Jedna od misterija današnjice su zapravo virusi. Oni muče naučnike širom sveta jer ne mogu da dokažu da li su oni uopšte živa bića.

Virusi ne ispunjavaju ni jedan od  4 kriterijuma da bi se nešto  klasifikovalo kao živo biće:

1. Ne vrše nikakav metabolizam – tj ne stvaraju energiju iz hrane
2. Ne vrše samostalnu reprodukciju
3. Ne reaguju na spoljne stimulanse
4. Ne rastu

Oni se svrstavaju u biološko inertne agense. Po razvoju se nalaze između bakterija i bioloških molekula npr proteina i nukleinskih kiselina. Suštinski oni predstavljaju genetski materijal koji je okružen proteinskim omotačem.

Virusi ne sadrže delove ćelija koji postoje kod drugih živih bića npr. Organele, ćelijske membrane, citoskelet. Pošto virusi nemaju mogućnost samostalnog razmnožavanja, oni koriste ćelije domaćina da se razmnožavaju, tako što ubacuju svoj genetski materijal koji se inkorporira u genetski materijal domaćina dovodeći do njihovog razmnožavanja.

Prvi put virusi su zapaženi kraje 19 veka, kada su ispitivali bolesti kod biljaka. Otkriveno je da biljni sok može prenesti bolest iako bakterije nisu pronađene pod mikroskopom.

Takođe otkriveno je da se bolest može prenesti iako se taj biljni sok filtrira što je ukazivalo da su virusi male veličine. Zapravo potreban je elektronski mikroskop da bi se uočili.

A zatim pokušano je sa njihovim uzgajanjem (kultivacijom)  što takođe nije moglo jer su virusi dosta prostiji od samih bakterija. Danas znamo da se svaki virus sastoji od : genetskog materijala, kapsida, omotača, proteina na omotačima i viralna opna.

Takođe postoje različite forme (oblici) virusa : neki su helični kao što je npr. Tobako virus, ikosahedralnog oblika ( geometrijsko telo sa 20 stranica) – Adenovirus, neki poseduje membranske šiljke kao virus Influence. U mas medijama ipak najčešće viđamo obik pauka koji imaju glavu i sa dugim i tankim nogicama to su bakteriofage.

Osim oblika razlikuju se i po vrsti genetskog materijala koji nose: neki nose DNK dok drugi RNK. Genetski materijal okružuje kapsid. Iz priloženog vidimo da virusi nemaju ribozome i enzime koji su neophodni za njihovo dalje razmnožavanje.

Što znači da je virusu potreban domaćin (ćelija) koja poseduje sve komponente za uspešno razmnožavanje. Inače neće se svaki virus vezivati za svaku moguću ćeliju već samo za one kod kojih postoji specijalna interakcija između receptora na ćeliji i virusa.

Zbog toga virusi su specifični samo za neke vrste životinja, biljaka i drugih organizama ili čak samo za jednu vrstu (svinjski grip, ptičiji grip). Postoje dva načina kako se virus prenosi u genetski materijal:

1. Insertovanjem – ukoliko se radi o bakteriofagama
2. Endocitozom

Jednom kada se virus nađe u ćeliji on otpušta genetski materijal i onda se njen DNK ili RNK prvo transkribuje a zatim se vrši trasnlacija, stvarajući veliku količinu virusa nekad i do nekoliko hiljada virusa.

Ovim procesom može da dođe do oštećenja ćelija domaćina. Postoje nekoliko tipa  razmnožavanja virusa:

1. Litički ciklus – Dolazi do stvranja velike količine replikovanih virusa, koje zatim obavijaju kapsidi i zbog svojeg kvantiteta teraju ćelijsku membranu da pukne. Ovim se virusi oslobađaju u krv omogućavajući da se virusi dalje šire u organizmu
2. Lizogenski ciklus – Virusna DNK se inkorporira u domaćinovu DNK, i svakom sledećom reprodukcijom virusni DNK se prenosi i na druge ćelije. Ipak određeni stimulansi mogu da izazovu da se nekada mirna virusna DNK prebaci u litični

Izvor: Prirodanadar.rs