RAZGOVOR SA PROFESORKOM FAKULTETA UMETNOSTI
Odlaskom iz Prištine izgubila sam tlo pod nogama, kao da su me iščupali iz korena. To može da oseti samo čovek koji je doživeo istu sudbinu, kaže Zorica Furunović.
Profesor mr Zorica Furunović rođena je 1959. godine u Prištini gde je završila osnovnu školu i Gimnaziju „Ivo Lola Ribar“.
Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1984. u klasi profesora Zorana Petrovića. Postdiplomske studije je završila 1989. kod istog profesora. Dobitnik je stipendije iz fonda Moša Pijade 1985. godine što joj je omogućilo studijski boravak u Francuskoj i Belgiji.
Tokom 1986. dobija stipendiju francuske vlade za specijalizaciju iz oblasti slikarstva. Usavršava se na Akademiji lepih umetnosti u Parizu u klasi profesora Alberta Zavara. Radi kao redovni profesor na predmetu Crtanje na Fakultetu umetnosti Priština – Zvečan, Kosovska Mitrovica.
Slikar i profesor mr Zorica Furunović je član ULUK-a od 1984. i ULUS-a od 1992. Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, kao i na većem broju likovnih kolonija. Dobitnica je brojnih nagrada, kao i priznanja i zahvalnica. Razgovarali smo o njenom stvaranju.
Kako ocenjujte svoje dosadašnje rezulatate i da li ste zadovoljni postignutim?
– Zadovoljna sam svojim dosadašnjim rezultatima, mada mislim da sam mogla i više, ali to ponekad ne zavisi od nas već od životnih okolnosti. Znamo da nam se dogodio rat, a i predratno stanje je bilo jako teško za sve nas koji smo tada živeli u Prištini. Imam tu sreću da celog života radim ono što najviše volim, jer mislim da je to teško postignuti. Rad sa studentima čini da budem veoma zadovoljna.
Kako ste doživeli progon sa vekovnog praga i neizvesnost u povratak kući?
– Kao i svi koji su prognani sa vekovnih ognjišta, i meni je to predsavljalo jednu veliku tragediju. U početku, nakon progona, osećala sam nevericu i nadu u brzi povratak svojoj kući. Prestala sam da mislim o povratku, jako je teško svakoga dana, svake noći očekivati i nadati se nečemu što je u stvari neizvesnost.
Specijalizirali ste u Francuskoj i to kao stipendista francuske vlade. Kakvo je to iskustvo?
– Boravak u Parizu, upoznavanje sa čuvenom pariskom Akademijom, rad sa profesorom Zavarom, sve je bilo divno iskustvo, iskustvo za ceo život. Zahvaljujući takvim profesorima, tu je i moj beogradski profesor Zoran Petrović, ja znam kako treba raditi sa studentima. Nikad ne zaboravljam vreme kad sam i sama bila student, tako da prenosim ta dobra iskustva na svoje studente.
Da li je nada u povratak na Kosovo inspiracija ili kočnica?
– Kad sam pre par godina bila u Gračanici na likovnoj koloniji, jednog dana obišli smo Prištinu. To je bilo prvi put posle 16 godina da vidim svoj rodni grad. Kad smo stigli u centar grada, izašli smo iz automobila, krenula sam da koračam i tad sam osetila da me noge same vode prema mojoj kući. Tada sam shvatila da sam odlaskom iz Prištine izgubila tlo pod nogama, kao da su me iščupali iz korena. To može da oseti samo čovek koji je doživeo istu sudbinu.
Vaša izložba slika „Prozor“ ciklus je koji pripada asocijativno-apstraktnom ekspresionizmu. Kao da ste predosetili nadolazeće vreme, okretanje sebi i prema svetu kroz „vlastiti prozor“?
– Svoju izložbu slika koju sam nazvala „Prozor“ je upravo to. Vraćanje sebi, svojoj prirodi, kroz prozor nije uvek lepa slika, čak ima i strašnih, neljudskih slika…
Kako spasiti manastire?
– O pitanju kako spasiti manastire na Kosovu i Metohiji ne mogu ja da odlučujem, ali mislim da Srbija mora da se bori do kraja. Takođe mislim da niko ne može prekrajati istoriju, može neko vreme, ali to je kratkog daha. Koliko napadaju naše crkve, toliko mi moramo jače da se borimo, da pokažemo celom svetu ko smo i odakle smo, oni očigledo ne znaju istoriju.
Kako razmišljate o medijski favorizovanoj smrti od koronavirusa i kako se „čuvate“ od ove zaraze?
– Kad je virus korona stigao i kod nas, bila sam jako uplašena, tako da se čuvam. Shvatila sam da se brzo širi i da je veoma opasan. Mislim da se ovo dogodilo svetu zbog toga što je zavladao jak nemoral među ljudima, strašne nepravde, mržnja, zlo, laži su zamenile istinu… Čak mislim da bi se dogodila neka druga katastrofa da nas nije zadesio koronavirus.
Kako se snalazite sa onlajn nastavom i kakve su reakcije Vaših studenata?
– Ne bih želela da nastava ponovo bude onlajn, iz razloga što ja vodim pojedinačnu nastavu. Moram da budem u kontaktu sa svakim studentom pojedinačno. Ne može se crtanje učiti tako, putem kompjutera. Da može, svi bi znali da crtaju.
Zašto vam je Longin najdraža nagrada?
– Volim Gračanicu. U ovaj manastir sam svakodnevno odlazila pre rata, uživala i gledala freske. Ovu nagradu koja mi je dodeljena u Gračanici doživela sam tako kao da se vraćam kući.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić