KALUĐERI UZVIŠENOG POSLUŠANJA
Spiridon i Nikodon su bili monasi i prosfornici u Pečerskom manastiru. Spiridon nije bio pismen, ali je znao ceo Psaltir naizust i činio čudesa i za života.
Svaka duša blagoslovena jeste prosta; u njoj nema lukavstva ni laskanja, jer je sasud i obitalište samoga Boga. Stoga i apostol govori: Što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami i premudre (1 Kor. 1, 27). Broju tih izabranih pripada i prepodobni otac naš Spiridon.
Ovaj blaženi beše ne iz grada nego sa sela; on ne beše naučen knjizi, i beše prost na reči, ali ne razumom duhovnim i delima bogougodnim. Imajući u srcu svom strah Božiji, koji je početak mudrosti, on dođe u manastir Pečerski, i stade voditi surov monaški život.
Ne znajući da čita, on se poče učiti knjizi, mada već beše u godinama; i ceo Psaltir on nauči napamet. I tako on revnosno rađaše na spasenju duše svoje, da neprestano čitaše Psaltir, i svaki dan ga celog pročitavaše.
Tadašnji iguman Pimen postnik, videći da je Spiridon smiren i trudoljubiv, stalno prebiva u molitvi i postu, i u svemu je besprekoran, odredi mu bogoprijatno poslušanje: da peče hleb, koji se na Božanstvenoj liturgiji prinosi za tajnu tela Hristova, to jest prosfore. Blaženi Spiridon, stupivši s radošću u pekaru, ne ostavi pređašnje podvige svoje i trud duhovni, i stade povereno mu poslušanje vršiti sa svakom pobožnošću i strahom Božjim. Znajući da je trud njegovih ruku prednaznačen za čistu i besprekornu žrtvu, prinošenu jerejem, on ga obavljaše uznoseći svojim ustima hvalu Bogu: jer on, ili sekao drva ili mesio testo, svagda imađaše na jeziku svom psalme Davidove, tako da, po svome običaju, on svaki dan svršavaše ceo Psaltir.
Jednom, vršeći ovaj svoj posao, blaženi Spiridon zapali peć za pečenje prosfora. Ali plamen sunu iz peći i zahvati krov pekare. Tada blaženi uze svoju mantiju, zatvori njome vratanca na peći, a na vlasenici svojoj zaveza rukave, pa sa njome otrča na kladenac po vodu; nakupivši je vodom on se brzo vrati i sazva bratiju da mu pomognu ugasiti požar. A kad se bratija sleže, ugledaše čudesan prizor: mantija kojom blaženi beše zatvorio vratanca na peći, ne beše darnuta ognjem, i voda iz vlasenice ne beše istekla.
Monasi brzo ugasiše požar donesenom u vlasenici vodom i radosno proslaviše Boga.
Blaženi Spiridon imađaše jednog satrudnika, nekog brata po imenu Nikodima. On u svemu beše jedne misli sa prepodobnim Spiridonom i podjednako se truđaše sa njim i u molitvi i u telesnim radovima.
Ova dva podvižnika sveto i bogougodno poslužiše trideset i pet godina u pečenju prosfore, čisto i besprekorno vršeći ovo poslušanje. Stoga, predstavivši se u dobrom ispovedanju, oni se nasićuju slavom Božijom, koju gledaju ne u vidu prinošenog hleba, nego lice u lice. Spiridon se upokojio 1148. godine.
Njihovim svetim molitvama neka se i mi nasitimo dostojno hleba života, blagodati i slave Hrista Isusa, kome, sa Bogom Ocem i Svetim Duhom priliči čast, slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.