KO JE NAPRAVIO PRVE NAOČARE?

Naočare su sastavni deo našeg svakidašnjeg života. Naročito poslednjih godina kada sve više sedimo pred ekranom.

 

Istorija naočara obuhvata period od pre 600 ili 700 godina do današnjeg dana, iako nije sporno da su postojali pojedinci kojima su bile neophodne i vekovima pre toga.

Istorija naočara

Činjenica je da su uslovi nastanka naočara – sa znanjem optike bili već odavno poznati, no do pronalaska je došlo dosta kasnije. Prvi podaci sežu još u najstarije civilizacije, tačnije u drevni grad Ninivu i vreme od 2000 godina pre nove ere. Prvobitna sočiva bila su polirana iz kvarcnih kristala.

Istorija naočara i drevne civilizacije

Sočiva iz Ninive bila su jake dioptrije 10. Objekti sličnih karakteristika nalazili su se i u ruševinama Pompeje. Na tim objektima nađene su i rupice koje su služile za pričvršćivanje, u koje je stavljana kožna traka. U nekim slučajevima nađeni su tragovi ostataka i bakarnih i zlatnih okvira. Ova sočiva korišćena su na odeći više kao ukras, nego kao pomagalo za vid. Polirani kristali bili su slabe providnosti.

Stari Rim

U rimskom carstvu klesači su koristili polirani emerald za promatranje detalja kada su im se oči umorile. Ovaj metod je koristio rimski imperator Neron dok je posmatrao borbu gladijatora kroz polirani emerald. Najverovatnije zbog ovoga se proširio stav, koji je verovatno bio neosnovan, da je Neron bio kratkovid. Više je verovatno da je car koristio prastare naočare za sunce da bi odmarao oči.

Srednji vek

U III veku, paralelno sa propašću rimskog carstva, širi se hrišćanstvo. Carstvo se raspalo na dva dela, a crkva je nastojala da proširi svoj uticaj u svim pravcima, vatrom i mačem se uništavaju „paganska“, grčko-rimska dostignuća.

Arapski doprinos optici

Optička zapažanja i iskustva koja su razvili Arapi nose dalji napredak koji je tek kasnije preuzela srednjovekovna hrišćanska Evropa u 9. i 10. veku. U arapskom svetu veliki akcenat je bio stavljen na prirodne nauke – matematiku i u okviru ove nauke, posebno se razvila optika. Znali su da se boje sastoje od svojih komponenata.

Izvanredno dostignuće iz 9. veka je „Knjiga o optici“ autora Alhazana. U njoj je otkriveno da zraci svetla ne prolaze iz oka, već se kreću od objekta, a oko je samo prijemnik. Poznavao je i zakon refleksije. Alhazanova „Knjiga o optici“ sastojala se iz tri dela. Prvi i drugi deo bavili su se anatomijom, okolnostima vida, prepoznavanjem boja i objekata, dok se treći deo bavio optičkim varkama, razlikama gledanja sa jednim i dva oka, kao i zaključkom da se oivičeni sloj površinskog i sfernog isečka iz staklene kugle – plankonveks sočivo – može koristiti za uveličavanje slova. Ovo je bio takozvani kamen za čitanje, koji su monasi iz manastira sa oslabljenim vidom koristili prilikom prepisa kodeksa ili crtanja inicijala.

Zaboravljeni doprinos

Za pronalazača uveličavajućeg sočiva smatra se franjevački monah Rodžer Bejkon. Po njegovom shvatanju, ljudima sa oslabljenim vidom, naročito starijim osobama, plankonveks sočiva su mogla da budu od velike koristi za poboljšanje vida. Svoja učenja nije mogao širiti nesmetano, sukobio se sa crkvom i čitavih 40 godina je bio pod strogim nadzorom. Njegova dela su uglavnom zaboravljena, a do njihovog razmatranja došlo je mnogo kasnije.