REDOSLED
Gospodin je lako podneo kritiku, ali, ismejavanje ga razbesnelo. Počeo je da se svađa sa rečenicama…
Zašto je ova priča još uvek bez naslova? Zato što se posvađala sa tekstom.
Zašto je ova priča kratka? Zato što se posvađala sa autorom. Nemoguće!
Ne svađa se sa onim ko te stvara. Sa naslovom, u redu. Šta ako autor izbriše priču, ima toliko drugih. Ali, ova je priča počela da priča nešto nepovezano, nedorečeno. Počela je da se svađa sa piscem, a koji pak tvrdi da on ‒ nije pisac!
Gospodin je lako podneo kritiku, ali, ismejavanje ga razbesnelo. Počeo je da se svađa sa rečenicama:
‒ Zašto me ti gnjaviš? Ti si prva rečenica. Nezahvalnice, na počasnom si mestu.
‒ Razmisli. Ja sam tvoja priča. Zašto je ova priča bez naslova. Sasvim dovoljno. Četrnaesta, precrtana rečenica, bila je više nego besna.
‒ Nesrećo, zašto si mene precrtao? Imala sam divnu poruku.
‒ Pobogu, Slavice, pardon, rečenice, pa priča ne sme da ima više od trinaest reda.
‒ Dragane, ti pišeš baksuznu priču. Dodaj još jednu rečenicu ‒ Slavica će.
‒ Dobro! Vraćam četrnaestu rečenicu. A ti, zapamti, ne pijem ledeno pivo.
‒ Nisam sujeverna, ipak, bila sam tako poučna ‒ tužno će četrnaesta rečenica.
‒ E, baš da ne budeš poslednja. Ni trinaest, ni četrnaest, petnaest reda. I tačka!