DOMAĆIN IZ PROŠLOG VEKA
Gligo Stanić iz Bijelog Polja u Crnoj Gori imao je na hektare pod voćnjacima u Pruškoj, njegovi plodovi voća bili su i za izložbe.
Svaki grad na ovim prostorima imao je nekog kao što je bio Gligorije Gligo Stanić. Vredan i marljiv zemljoradnik, čije se bogatstvo radom uvećavalo, koji je prvi bio po znanju i ugledu. Od koga se učilo.
Gligo Stanić iz Bijelog Polja u Crnoj Gori imao je na hektare pod voćnjacima u Pruškoj, njegovi plodovi voća bili su i za izložbe.
Tako mu je davne 1934. godine Srpsko poljoprivredno društvo dodelilo zlatnu diplomu koju je osvojio za krušku koju je ukrštao od dve sorte – mičurinke i kaluđerke, a koja je bila izložena na sajmu u Sarajevu. Gliga nema skoro pedeset godina, ali su tu sećanja, koja mogu da navedu na razmišljanja a i zaključak da se radom i znanjem može postići mnogo.
Kad voće probehara
O životu Gliga Stanića priča njegov sin, pukovnik u penziji Miroslav Mirko Stanić (79). Posle službovanja u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, širom SFRJ, a jedan period bio je čak i pripadnik mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Namibiji, Mirko je penziju dočekao u Podgorici. Ubrzo se vratio u rodno Bijelo Polje, gde sada sa suprugom Radmilom živi u kući u kojoj se rodio i uprkos godinama aktivno se bavi kajakaštvom. Stanići su se u 18. veku iz Podgorice doselili u Bijelo Polje i jedna su od najstarijih uglednih bjelopoljskih porodica, koja slavi slavu Srđevdan i poreklom su od Kuča.
„Moj otac Gligo Stanić, jedan je od poznatijih poljoprivrednih proizvođača u Crnoj Gori, a posebno u proizvodnji i preradi voća, u prvoj polovini prošlog veka. Njegovi voćnjaci prostirali su se hektarima i zauzimali veliku površinu koja danas čini urbani deo Bijelog Polja. Ta lepota, kad voće probehara, kad zamiriše i u proleće zabeli cela Pruška ostala je sećanju mnogih Bjelopoljaca. Ostala je i izreka – štuca mi se, pominju me šljive, čak iz Pruške, iz Gligove njive“, priča Mirko.
Uzgajao je Gligo više od pedeset vrsta brojnih sorti voća. Kruške, jabuke, šljive, trešnje, višnje, orah, breskve šeftelije, lešnik, jagode. Kalemio je i ukrštao, od voća dobijao ono najbolje. I to stalno uz primenu novih znanja, a i svoja saznanja nesebično je delio.
Gligo je stalno unapređivao svoju proizvodnju, voleo da čita razne poljoprivredne časopise koje je su mu donosila braća. Imao je trojicu braće i dve sestre Draginju i Milicu. Dvojica Ilija i Sreto su u Turskoj završili pravne fakultete i postali advokati, dok se treći brat Andro bavio bankarskim poslovima. Gligorije, kao treći po redu, ostao je na imanju sa majkom Marom, uglednom bjelopoljkom koju su svi od milja zvali Dada. Ona je bila i predsednica Kola srpskih sestara.
Šljive iz limske doline
U Kraljevini Jugoslavije jedne od najkvalitetnijih šljiva rasle su u limskoj dolini. Požegača je bila najpopularnija, a i danas uvreženo je mišljenje da je to najbolja šljiva za rakiju, sušenje i pekmez.
„Pravili su se pekmezi, nije bilo porodice da bar od sto kila šljiva ne napravi pekmez“, kaže Mirko.
U dvorištu kuće Stanića u centru Bijelog Polja još uvek postoje zidine sušnice koja je bila veoma važna. U sredini prostorije bila je peć ukopana u zemlju, a sa strane su bile poređane ljese, dugačke fijoke, koje su sa strane imale daske. Da bi se šljiva što bolje osušila primenjivao se poseban sistem ređanja ploda. Nije bilo dima, sulundari su bili sprovedeni kroz prostor. Šljiva se sušila na posebnoj temperaturi. Jedna ljesa je bila kapaciteta sto kila, to je bio tovar, a bilo je 12 tih ljesa. Čak 1.200 kila šljiva je moglo odjedanput da se suši i to sušenje je trajalo dva tri dana. U toj sušnici boravio je radnik koji je tu spavao, vodio računa o temperaturi i vatri i pratio proces sušenja.
Ipak, najveće količine šljiva pretvarale su se u rakiju od koje su bili i najveći prihodi. Gazdinstvo Stanića imalo je velike kace gde se moglo smestiti 3.000 kila šljiva. Kace su ručno rađene a pravili su ih majstori, kačari iz okolnih sela. Gligo je imao kazan na točkovima koji je mogao da se premešta. Svu rakiju mogao je da proda, međutim za sveže voće nije bilo dovoljno kupaca, pa je morao da ga prerađuje.
Šta je bio „rečelj“
Sušnica se koristila i za sušenje krušaka. Proces je bio takav da se kruške izrežu na kriške i da se suše u manjim količinama.
„Osim klasične sušnice imali smo i portabl-sušionicu, tu su mogle i šljive da se suše, na metalnim tablama je bila osnova, bili ramovi u koje su se uvlačile fioke, i kruška je sušena ispod metalnog dela gde se ložila vatra. Njih smo preko zime koristili za čajeve i kompote. Još tada je otac imao i mašinu za sečenje voća, na ručni pogon, jer voće koje se ne upotrebi se usitnjavalo da bi se hranila stoka. Osim te mašine imali smo i veliku drvenu presu i tako se cedio sok. Deo tog soka se i kuvao od toga se dobijala gusta tečnost ’rečelj‘, on je bio nešto kao židak džem i služio se za večeru zajedno sa kačamakom“, seća se Mirko.
Imao je Gligo oko 200 stabala jabuka. Starih sorti – babovačke, kolačare, pašinke, petrovače, šećerike, buzlije i arapke. Takvih sorti kojih danas skoro da više nema. Pašinka, vrlo omiljena jabuka je nestala zbog bolesti. Buzlija je bila jabuka krupna sa finim ukusom, jedno stablo je davalo po stotinak kilograma.
Gajio je Gligo i jagode. Tu je dao svoj doprinos, stalnim ukrštanjima proizveo je jagodu koja je bila krupnija, ukusnija i otpornija na štetočine, naročito puževe koji su pravili štetu.
„Jagoda je ocu bila u fokusu naročito u posleratnom periodu. Tada se družio sa poznatim bjelopoljskim poljoprivrednikom, Jovanom Jovančevićem, doktorom poljoprivrednih nauka, čije savete je primenjivao. Doktor Jovančević bio je zadivljen plodom jagode, čak je bio podneo zahtev da ona i zvanično ponese Gligovo ime, što nije prihvaćeno, a pretpostavljamo zato što je tretiran kao zemljoposednik.“
Ipak naročita strast koji je gajio vredni Gligo Stanić bile su kruške. Od davnina su u Bijelom Polju kruške dobro rađale. Poznate su razne sorte krušaka, neke su i Turci doneli. Gligo je naročito voleo medunak, rana kruška koja je stizala krajem juna, koja uvek dobro rađa, slatka, ukusna i sočna. Gajio je i jerebasnu, krupnu krušku koja je mogla da naraste i do pola kilograma. Nije bilo Bjelopoljca koji je nije probao.
Obilićeva medalja za hrabrost
„Moj otac je nabavio sadnicu kruške mičurinke koju je ukrštao sa kaluđerkom. Mičurinka je više okruglasta, zimska kruška kasno se brala, odmah nakon branja nije bila pogodna za jelo, već je trebala da odstoji, stajanjem od nekoliko dana dobijala žutu boju i vrlo prijatan ukus. I tako je mogla dugo da stoji. Kaluđerka je imala lep izgled, više izdužena i karakterističan ukus. Njihovim ukrštanjem dobijena je ta nova kruška, koja je bila nagrađena na sajmu u Sarajevu“, ukazuje Miroslav Mirko Stanić.
Gligo je voće je izlagao na sajmovima u Beogradu, Novom Sadu i Sarajevu. Boravak u Beogradu mu je bio životno presudan, tu je upoznao svoju buduću suprugu Dobrilu Malić, koja je vođena ljubavlju za Gligom došla u Bijelo Polje gde su složno živeli, radili i stvarali. Imali su petoro dece Vlastimira, Miloša, Ljubicu, Mirjanu i Miroslava.
Gligo je preživeo Mojkovačku bitku, gde je 1916. godine učestvovao kao vojnik Bjelopoljske brigade, a za svoje junaštvo ukazom Kralja Aleksandra 1928. godine dobio je Obilićevu medalju za hrabrost. Bjelopoljska brigada svojim dejstvom u rejonu Graca-selo Sige sprečila je prodor austrougarskih jedinica preko reke Tare i tako ušla u istoriju. Gligo je zajedno sa svojim radnikom i zemljakom Arifom Idrizovićem bio bolničar u poljskoj bolnici gde su brinuli o svojim saborcima obolelim od španske groznice.
Iako je bio nesebičan i čovek koji je svoj kraj vodio napred u razvoju poljoprivrede, država je posle Drugog svetskog rata prema Gligoriju Staniću nepravedno postupila. Preživeo je Gligo brojne ratne golgote, ali je srce utihnulo sa svakim oduzetim komadom zemlje kroz proces nacionalizacije zemljišta i posečenim stablom njegovih voćnjaka…
U dvorištu gazda Gliga i dalje ponosno rastu dva velika oraha, koje je on posejao pre šezdeset godina i koji rađaju uvek više od onog što je prosek. Dolaze i mladi Bjelopoljci da se raspitaju kako da poseju Gligov orah. Mnogi su to i učinili, i ti orasi, koji su veći od uobičajenih rastu i rađaju svake godine.
Izvor: Plodna zemlja