ČOVEK SA PLAVOM TRUBOM
Čovek sa plavom trubom je stajao na ćošku. Bio je gologlav, a truba mu je bila pod miškom.
Čovek sa plavom trubom je stajao na ćošku. Bio je gologlav, a truba mu je bila pod miškom. Stajao je nepomično i ćutao. Kao i truba.
Ljudi su prolazili sa duboko navučenim kapama koje su pokrivale i oči i uši. Niko od njih nije video čoveka sa trubom. Gledao sam ga sa prozora i čekao da se pomeri, da uzme trubu i dune.
Očekivao sam zvuk džeza uz koji ću uživati, zvuk koji će odati počast nekome, zvuk koji će najaviti nešto važno, zvuk za buđenje, zvuk koji će pozivati… Ništa se nije dogodilo. Čovek sa plavom trubom naslonjen na zid je i dalje ćutao. Kao i njegova truba. Onda je čovek, gledao sam, onda je čovek iz džepa izvadio kapu i navukao je duboko na oči i uši i ‒ nestao.
Na ćošku više nije bilo nikoga. Samo ljudi sa kapama u žurnom prolasku.
Noć se došunjala i zakucala velikim ekserima za kuće, ulice i parkove, za naše misli i duše, zakucala se rešena da ostane što duže.
A tišina ne prestaje.