INTELEKTUALAC STAROG KOVA
U Beogradu Ivan Đaja je završio osnovnu školu i gimnaziju. Porodica odlučuje da Ivan ode na studije u Francusku 1902. godine.
Da li znate ko je bio profesor Ivan Đaja? Ako ste kojim slučajem šetali Kalenića guvnom i naišli na ulicu koja nosi ime Ivana Đaje, na njenom početku stoji spomen-ploča, rad vajara Đorđa Arnauta, podignuta 10. septembra 2010, povodom stote godišnjice osnivanja Fiziološkog instituta u Beogradu, prvog na Balkanu u to vreme. Institut je osnovao profesor Ivan Đaja.
Nevelika Ulica Ivana Đaje spaja ulice Makenzijevu i Njegoševu. Nemojte da vas dovodi u nedoumicu dužina ulice koja nosi njegovo ime. Jer dužina ulice ne određuje i ne svedoči o veličini čoveka.
Ova saznanja su mali i nedovoljan podatak da biste razumeli ko je bio profesor Ivan Đaja? Uostalom, i zanatlije koje prave ploče sa imenima nove ulice, te 2005. bile su zbunjene: Kakvo je to prezime, nije na “ić” i ko je bio ta “Jaja”? Jedva su razumeli i prihvatili neustaljeno prezime Đaja.
U enciklopedijama možete pročitati da je rođen u Francuskoj1884, pokrajina Normandija, grad Le Avr, od majke Francuskinje i oca Božidara, Srbina iz Dubrovnika, inače pomorskog kapetana. Piše i da se porodica Đaja 1890. godine doselila u Beograd. Ivanov otac Božidar po povratku u Beograd postao je kapetan rečnog broda “Deligrad”. Inače, Božidar Đaja je pio pisac, objavio je više romana i putopisa.
Studije u Francuskoj
U Beogradu Ivan Đaja je završio osnovnu školu i gimnaziju. Porodica odlučuje da Ivan ode na studije u Francusku 1902. godine. Prvu godinu dana studira filozofiju, da bi se 1903. godine upisao na Sorbonu, a diplomski ispit iz prirodnih nauka brani već 1905. godine. Prvi naučni rad objavio je 1906, kada je imao 22 godine. Uporno i dosledno radeći na sopstvenom uzdizanju, doktorat brani na Sorboni 1909. godine. Iako je rođen u Francuskoj, gde je diplomirao i doktorirao i studirajući radio i gde je mogao da nastavi blistavu karijeru, on se, vođen istinskim patriotizmom i brigom za izgradnju sopstvene zemlje, 1909. vraća u Srbiju.
Već naredne 1910. godine, u zvanju docenta za fiziologiju na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, osniva prvi institut za fiziologiju (Fiziološki zavod), prvi te vrste u Jugoistočnoj Evropi, kojim je uspešno rukovodio više od 40 godina.
Posle samo dve godine istraživačkog rada na novoosnovanom institutu objavljuje monografski rad „Fermenti i fiziologija“, za koji 1912. dobija nagradu Srpske kraljevske akademije. Prvi svetski rat zatiče ga u Beču, gde ostaje do kraja rata u zarobljeništvu.
Vasilije Milinović, svestrani srpski naučnik i glasoviti intelektualac, za profesora Đaju ispisuje ove reči:
– Ukoliko imamo na umu Habermasov poziv na obnovu „suštinskog, integralnog razuma“, koji je, po njemu, vladao Evropom sve do epohe prosvetiteljstva, koja je inicirala buduću prevlast specijalističke misli, život i rad akademika Ivana Đaje treba da ima privilegovan status. Osim toga što je bio jedan od najvećih srpskih naučnika – fiziolog i biolog, osnivač naučne fiziologije zasnovane na eksperimentalnim osnovama i međunarodno priznate Beogradske fiziološke škole, član srpske i francuske Akademije nauka i dobitnik prestižnih međunarodnih naučnih priznanja, Ivan Đaja je ostao upamćen i kao filozof, književnik, rektor Beogradskog univerziteta, prvi dopisnik Politike iz inostranstva i umešni flautista, ali i kao čovek slobodnog duha koji je nesputano izražavao svoje stavove i bio spreman za to da plati punu cenu, u zemlji u kojoj nije morao da živi i koja, prečesto, ne shvata značaj svojih velikana.
Kao rektor Beogradskog univerziteta (1934/1935), zajedno sa pobunjenim studentima oštro se suprotstavio upadu policije u prostorije Univerziteta, braneći studente i autonomiju ove akademske ustanove. Kada su ga posle rata, 1945. godine, predstavili Titu kao „studentsku majku i crvenog rektora“ on je, kako navodi njegova ćerka Ivanka, odgovorio:
„Štitio sam ih da bi mogli da uče, a njihove političke zanose sam smatrao mladalačkim neozbiljnostima.“
I ta njegova sloboda izražavanja stavova ga je koštala, od tada pa do kraja života više ništa nije mogao da objavi u sopstvenoj zemlji. Često je bio i pogrešno i zlonamerno tumačen, kao što je zlonamerno protumačena njegova zdravica koju je održao na banketu povodom nove ministarke prosvete Mitre Mitrović (supruge Milovana Đilasa):
„Pozdravljam Vas kao osobu koja je došla na mesto koje su u ovoj zemlji zauzimali Sveti Sava i Dositej Obradović.“
Međutim, uz brojna i zaslužna naučna priznanja u zemlji i inostranstvu, malo šta je napisano u srpskim hronikama, u dnevnoj štampi to naravno niko nije zabeležio. Jedan trenutak je uklesao ime dr Ivana Đaje u slobodarsku istoriju sluganske Srbije. Bilo je to 11. novembra 1948. godine, kada je Josip Broz proglašen za počasnog člana SANU.
Pre tog događaja Aleksandar Ranković je imao više “radnih dogovora“ sa predsednikom SANU dr Aleksandrom Belićem. Profesor Belić je, tvrde lingvisti, najbolji lingvista za srpski jezik do danas. Međutim, po prirodi bio je nesiguran, upadao je u sudske procese koji su često bili smešni i trivijalni, o čemu piše naš veliki pisac Milovan Vitezović u knjizi Simfonija Vinaver. Jer, upravo je nestašni Stanislav Vinaver profesora Belića tim povodima pretvarao u karikaturu.
Uglavnom, Ranković je predsedniku SANU Beliću saopštio da Josip Broz mora biti proglašen za počasnog člana SANU. Dogovoren je termin 11. novembar 1948. Njih dvojica su pisali scenario za taj “veliki” događaj, a Ranković je insistirao na tome “da se ne dogodi nešto nepredviđeno što bi zasmetalo maršalu”.
U SANU tehničko osoblje, ali i deo odabranih akademika danima su se spremali za veliki događaj. Svi su se držali scenarija ispisanog rukom i autoritetom Aleksandra Rankovića. Profesor Belić je birao “radno predsedništvo”, pozivao je “crvenije” akademike da svojim autoritetom stanu iza njegovog predloga sastava radnog predsedništva.
Predsednik Belić nije imao snage da se suprotstavi predlogu na kojem insistiraju akademici okupljeni oko profesora Milutina Milankovića, koji su insistirali da profesor Ivan Đaja bude član radnog predsedništva. Ta ideja je pobedila. Tog dana, 11. novembra 1948, sećaju se savremenici, u Beogradu je duvala paklena košava, gusti kovitlaci snega opustošili su beogradske ulice.
U SANU nešto pre 11 sati stigla je svita: Josip Broz, Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj…
Svečana sednica je počela uvodnim izlaganjem predsednika Belića. Posle toga usledilo je glasanje pod rukovodstvom predsedavajućeg. “Ko je za to da predsednik FNRJ Josip Broz bude izabran za počasnog člana SANU?
Svi osim jednog digli su ruke.
“Ima li ko protiv?”, pita predsedavajući.
Ivan Đaja, koji je sedeo u radnom predsedništvu, pet metara ispred Broza, gledali su se u oči, podigao je ruku.
Sednica je završena pozdravnom rečju novog član SANU Josipa Broza. Održan je i protokolarni koktel, u senci do tada neviđenog incidenta.
Gest profesora Đaje prepričavan je dugo, ne samo među disidentima. Posle tog dana profesor Ivan Đaja nije mogao da objavi nijedan rad na prostorima Brozove vladavine.
Glas protiv Ivana Đaje dogodio se u trenutku neviđene strahovlade, kad je zaokruživana brojka od oko 60.000 streljanih “državnih neprijatelja” u vreme kad je Ozna samo presvukla odeću u Udbu, u vreme neviđenog crvenog terora. Glas Ivana Đaje je glas slobodarstva, on je bio živ dokaz da su ovim prostorima nekad koračali ljudi!
Kada se suprotstavio predlogu da Josip Broz postane akademik, jer će se to onda završiti kao sa kraljem Aleksandrom, pa će Tito postati počasni građanin svakog grada u zemlji. Zbog svega toga u njegovom dosijeu zabeleženo je da je reakcionaran i nepodoban.
A dobar glas o njemu čuo se zaista daleko. Kao biolog i fiziolog, naučnim radovima iz oblasti termoregulacije i bioenergetike doprineo je da ceo svet govori o Beogradskoj fiziološkoj školi. Zbog izuzetnih naučnih dostignuća 1954. godine rektor Sorbone dodeljuje mu titulu počasnog doktora Pariskog univerziteta, a 1955. godine postaje član Francuske akademije nauka. Biva primljen na upražnjeno mesto preminulog ser Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina. Na svečanosti upriličenoj tim povodom u Francuskoj akademiji nauka nije se pojavio, iz poznatih razloga, naš ambasador.
Zarobljenik
Ivan Đaja mu poručuje:
„Mogao je slobodno da dođe, ja svoju zemlju kritikujem samo kad sam u njoj.“
Naučnici se danas bave naučnim nasleđen profesora Ivana Đaje. Nažalost, nemamo prostora da nabrojimo sva njegova naučna istraživanja koja i danas žive. Njegova slobodarska doslednost pratila ga je tokom celog života. Prvi svetski rat zatiče ga u Beču, gde ostaje do kraja rata u zarobljeništvu.
Godine 1933. izabran je za sekretara Srpske kraljevske akademije i taj položaj koristi za uspostavljanje snažnih veza Srpske akademije sa inostranim akademijama i univerzitetima. Pošto je u to vreme izabran i za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti u Zagrebu, inicira kao predstavnik obe akademije osnivanje Oceanografskog instituta u Splitu, naučne ustanove za proučavanje biologije mora, koji i danas uspešno radi.
Početkom nemačke okupacije naše zemlje, 1941. godine, na lični zahtev biva penzionisan. U noći između 4. i 5. novembra iste godine biva uhapšen, ali ubrzo i pušten.
Posle rata, 1945. godine je postavljen za upravnika Fiziološkog zavoda i na tom mestu ostaje sve do 1955. godine kada se penzioniše. U novoosnovanoj posleratnoj Srpskoj akademiji nauka, 1948. godine, dobija zadatak da stvori dva nova odeljenja: Odeljenje medicinskih nauka i Odeljenje likovnih i muzičkih umetnosti, što on zdušno i uspešno obavlja. Malo je poznato da je na njegov predlog imenu Srpske akademije nauka pridodato i umetnosti pa je tako SAN postao SANU.
Umro je u Beogradu, 1. oktobra 1957. godine, u 73. godini života.
Matija Bećković o Ivanu Đaji:
„Kandidati za članove SANU, koja se tada zvala Srpska kraljevska akademija, bili su i kralj Milan i kralj Nikola. Ali oni nisu primljeni jer je glasanje bilo tajno. Kada je Tito bio kandidat, glasanje je bilo javno. Jedino je Ivan Đaja glasao protiv. Podignuta ruka Ivana Đaje vredi više nego sve one ruke podignute ‘za’“, kaže Bećković.
Autor: Đoko Kesić
Izvor: Ekspres