PRIČA O LJUDSKOSTI
Kako su mladi Daniel iz Međimurja i baka Nada iz okoline Gline postali divni prijatelji posle zemljotresa koji je pogodio Baniju.
Pre nekoliko dana s Banije se društvenim mrežama proširila vest o potrazi jedne gospođe za čovekom čije je ime zaboravila. Baka Nada je insistirala da potraži onog koji je pod stare dane obilazi, pomaže joj i pruža reči utehe.
“Mladić, visok, još nije oženjen, četiri puta je bio kod mene”, opisuje na snimku starija gospođa koja s volonterkom sedi u skromno nameštenoj sobi.
“Dolazi da vidi da li sam pala, da li mi nešto treba. Stvarno, duša od čoveka, ali zaboravila sam mu ime”, kaže baka Nada Crevar.
Kuća joj je neupotrebljiva, baka je u jednoj sobi
Volonterka na snimku je zamenica gradonačelnika Gline Branka Bakšić Mitić, žena o čijem su neumornom pomaganju stradalnicima potresa pisali gotovo svi mediji. Bakšić Mitić dobro poznaje većinu stanovnika Gline i okoline, kao i ljude koji im dolaze u pomoć.
Zamenica gradonačelnika Gline usput nam je rekla nešto više o gospođi sa snimka.
“Baka se zove Nada Crevar, ’37. je godište. Živi u Banskom Drenovcu. Nakon potresa kuća joj je dobila žutu nalepnicu, da nije za upotrebu. Sanirana je jedna soba tako da negde može boraviti. Upisali smo je za kontejner, kao i njenog prvog komšije, i sada čekamo. Tragedija do tragedije”, kaže Branka Bakšić Mitić.
Povezali su nas s mladim čovekom
Sledeći savet zamenice gradonačelnika Gline, javili smo se udruženju ADRA, iz kog su nas povezali sa Danielom Presečanom, mladim volonterom za kojim je gospođa Nada tragala. Daniel nam je odmah rekao kako je nedavno bio kod svoje prijateljice i kako ne namerava da prestane da je posećuje. Naprotiv, organizacija čiji je član trajno se angažovala pomažući stanovništvu okoline Gline.
„ADRA u Hrvatskoj deluje više od 30 godina, s fokusom na pomoć pri katastrofama i rešavanju humanitarnih problema. Ima i neke svoje razvojne projekte. Prisutna je u oko 130 zemalja u svetu i svi zajedno delujemo kao mreža“, priča Daniel.
Pomažu u okolini Gline
„Ja sam humanitarni koordinator za potres na Banovini. ADRA trenutno radi u 20 sela glinske opštine. Imamo detaljan popis ljudi na tom području, odnosno njihovih potreba. Bili smo u svakoj kući, u svakom selu, mada je sve tamo dosta raštrkano. Često u tim selima ima više ljudi nego kuća“, opisuje Daniel stanje na Baniji.
„Počeli smo s podelom humanitarne pomoći. Sad smo više fokusirani na male građevinske radove, da ljudima ne curi voda u kuće i da im ne propada imovina, kao i na psiho-socijalnu podršku. To je trenutno najveća potreba, barem po mom mišljenju“, objašnjava volonter, koji je prilikom jednog obilaska ljudi čiji su domovi stradali u potresu upoznao i Nadu Crevar.
‘Volim da odem do nje nakon posla’
„Gospođa Nada je… kako bih vam rekao? Bio sam na puno mesta na terenu i upoznao te ljude, i do svih mi je stalo, ali kod nje posebno volim ponovo da odem. Ona je za mene utelovljenje čoveka koji još nije izgubio pravu iskrenost. U njoj nema podlosti. Kako je – tako ti kaže. Ali pritom ne voli konflikte, voli da se svi dobro slažu“, razneženo priča Daniel.
„Sećam se kad sam došao do nje da popuni formulare za primanje jednokratne pomoći. Ispalo je da ne zna da se potpiše. Nepismena je. Onda mi je rekla: ‘Ajde ti meni Daniel ovako školski napiši, a ja ću to prekopirati.’ I stvarno, ja sam na jedan papir štampanim slovima napisao NADA CREVAR. Ona je to onako polako prepisivala i kada je završila, radosno mi je rekla: ‘E vidiš kako sam ja znala da se potpišem’, priseća se volonter.
„Volim sam da odem kod nje kad završim sve druge poslove. Bez nekog posebnog razloga, tek toliko da je pozdravim. Onda mi priča o svom životu, doživljajima iz mladosti. Baš volim da sedim sa njom“, dodaje Daniel.
Oduševljenje rođendanskim poklonom
Na snimku gospođe Nade koji se proširio društvenim mrežama pomenuto je kako joj je Daniel za rođendan doneo neku piletinu. Objašnjava nam da zapravo nije imao pojma da je starici taj dan bio 84. rođendan.
„Jedan restoran iz Zagreba je pripremao obroke, bilo je to druge ili treće sedmice posle potresa. Mi smo ih distribuirali među ljudima, još dok se u to nije uključio Pleter. Vlasnik restorana mi je dao 10 ili 15 kutija sirovog mesa. Dio toga sam odmah odneo baki Nadi.“
Kao i mnogi drugi ljudi na tom području, gospođa je oklevala da primi toliko pomoći. Danijel kaže kako je prijateljicu ipak uspeo da nagovori da prihvati piletinu i kako je srećna bila kada je sledeći put došao do nje.
„Baka koja živi na selu celog života, ima svoje piliće, ne zna šta znači kupiti piletinu u prodavnici. Rekla mi je: ‘To je sve bilo očišćeno i narezano. Stavila sam dva bataka da pečem, dva dana sam ih slatko jela’”, priseća se Daniel i dodaje da je dugo to prepričavala ljudima koji je obilaze.
Pravi junaci priče
Daniel prilično šturo odgovara na pitanja o sebi.
„Rodio sam se u Lipiku. Izbegli smo kad je počeo rat, mama i ja trenutno živimo u Međimurju. U Hrvatskoj sam zadnje dve godine, pre toga sam se skoro deset godina bavio humanitarnim radom u inostranstvu. Četiri i po godine sam vodio organizaciju ADRA-e u centralnoj Aziji, u Tadžikistanu, Kirgistanu i Kazahstanu. Bio sam volonter i u Ugandi“, kaže.
Zvuči izuzetno zanimljivo, ali naš sagovornik smatra kako o tome ne treba govoriti.
„Ako već pišete ovu priču, voleo bih da glavni lik ne budem ja, nego da to bude gospođa Nada i slični ljudi. Ova situacija na Banovini u ljudima je probudila ono najbolje i ono najgore. Ima ih koji dobiju puno, ali vas psuju jer nisu dobili više. Ima i krađa i kojekakvih podvala. S druge strane, imate tamo ljude koji bi vam dali sve, kod kojih je ova tragedija samo naglasila dobrotu i karakter. O njima bi trebalo pisati“, kaže nam Daniel na kraju razgovora.
Izvor: Telegram.hr