MAGIČNA POLJA
Znaš biće kasno ako dopustiš,
da sama dodirnem nebeske daljine i
da mi pogled slučajno odluta,
tamo daleko preko pučine,
koja ne biva u mome kraju!
U mome kraju polja su magična,
čarobno semenje klija i raste,
jutro kad leto je, laste nadleću,
slavuji pevaju najlepšu pesmu,
tajnu da voleti treba do beskraja,
leteti kao da krila imaš,
ljubiti vetrove, zvezde dodirivati,
igrati u kolu najlepših vila…
Znaš biće kasno ako dopustiš,
da polako opet sama siđem
srebrnim kočijama sama na tlo!
Tad biće kasno to da kažeš „Volim te!“
Jer puna čaša će biti prazna,
haljine bele ne izgužvane,
a ja ću pijana ipak biti
od nebeskog vina što sam pila!
Možeš li da zamisliš mirnoću duše
i ruke što se spuštaju nemo,
korak što polako ide put reke
i jedno nekada vrelo telo,
koje će tada sasvim sito,
ko posle bezbroj dodira žarkih,
postati jedna mirna luka…
Ne, ti to nikada nećeš da shvatiš!