ZATVORENIČKI ŽIVOT
Visoki činovnik u Kraljevini Jugoslaviji, Vojislav Pekić, se, poput potonjih oficira JNA stalno selio, tako da mu se u Podgorici 1930. godine rodio sin Borislav.
Od malih nogu Vojislav je Borislavu usadio čvrste moralne principe, ali i smisao za humor.
Porodicu su nastavile da prate seobe, pa su do izbijanja Drugog svetskog rata Pekići živeli u Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju, odakle su prognani za Srbiju od strane italijanske okupacione vlasti. Po završetku rata porodica se odselila za Beograd. Budući velikan srpske posleratne proze tu je upisao i završio Treću mušku gimnaziju.
Borislav Pekić i vreme provedeno u zatvoru
Radoznalog duha, mladi Pekić je mnogo čitao, a maturirao je turbulentne 1948. godine. Počeo je da radi kao reporter u časopisu „Glas“ i ubrzo je bio uhapšen. U to vreme, kako je i sam govorio, bio je član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije, poznate kao Demokratska omladina Jugoslavije. Najpre je bio osuđen na deset, a potom je kazna bila povećana na petnaest godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon odslužene kazne. Pomilovan je nakon pet godina. Kaznu je, inače, služio u Sremskoj Mitrovici i u Nišu, u čijoj se zatvorskoj arhivi i danas čuva njegov zatvorski dosije.
Kao uspomene na to vreme, napisao je gotovo četrdeset godina kasnije roman „Godine koje su pojeli skakavci“ u tri toma. U zatvorskoj ćeliji počeo je da piše svoja najvažnija dela: „Hodočašće Arsenija Njegovana“, „Uspon i pad Ikara Gubelkijana“, „Novi Jerusalim“, „Odbrana i poslednji dani“, „Argonauti“.
Novi problemi sa državom
Krajem šezdesetih godina, opet u turbulentno vreme, baš u vreme Plišane revolucije u Pragu i studentskih protesta u Beogradu, pisac se sa suprugom i ćerkom odlučio na emigraciju u London. Ni tada nije moglo da prođe bez problema. Ljiljana Pekić, supruga, dobila je posao u Londonu, a Pekiću je oduzet pasoš. Izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji bilo je zabranjeno. Tih godina bio je smatran „personom non grata“ u domovini. Kasnije je pričao da mu je pasoš vraćen tek posle velikih članaka u nemačkoj štampi i posle dobijanja NIN-ove nagrade za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“. Nakon odlaska za London, pet godina nijedna Pekićeva knjiga nije bila objavljena, a svi ugovori bili su raskinuti bez objašnjenja.
Krajem osamdesetih godina, nakon povratka iz Londona, obnovio je rad Demokratske stranke, zajedno sa još dvanaest intelektualaca. Početkom devedesetih godina bio je prisutan na studentskim protestima kod Terazijske česme, zajedno sa grupom akademika iz Odeljenja za jezik i književnost. Tu su se još nalazila i imena poput Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Predraga Palavestre i Nikole Miloševića.
Umro je 1992. u svom domu u Londonu. Bila je to još jedna potresna godina – građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije je buktao, u Srbiji su osnovani prvi privatni fakulteti, jugoslovenska reprezentacija je izbačena sa Evropskog prvenstva u fudbalu u Švedskoj, usled sportskih sankcija kojima je bila izložena tadašnja Savezna Republika Jugoslavija.
Doprinos Borislava Pekića našoj kulturi nemerljiv je. Osim što je pisac britkog izraza i specifičnog smisla za humor i ironiju, po njegovom romanu, „Odbrana i poslednji dani“, objavljen je istoimeni album grupe Idoli i legendarnog Vlade Divljana.