SMRT VOJSKOVOĐE
Petar Bojović će 1876. godine u Prvi srpsko-turski rat ući kao maloletni pitomac Vojne akademije, gde će ga odlikovati ruski car Aleksandar II Nikolajevič. U Drugi srpsko-turski rat će ući punoletan.
U zgradi OZNE nije bilo tekuće vode i mladi komunista je morao da pere ruke u lavoru. Krv se slivala u posudu popucale gleđi…
Mladić je umoran, nije lako dugo tući čoveka, makar on imao povijena leđa i sede brkove. U prostoriju ulazi potporučnik sa mastiljavom olovkom iza uva i seda za sto.
– Znaš li ti koga uopšte tučeš druže? Odmori malo vidiš da su ti ruke krvave, obraća se mladiću.
– Ko je, šta ja znam ko je, narodni neprijatelj. Juče su ga pokupili na nekom Vračaru, ne da kaže kuću, pominje i neki kajmak. Eto papira piše ti sve tu druže potporučniče, reče mladić i doda, nema više kuće deda, sve je to sad naše, narodno.
– Znaš li ti da čitaš druže, nastavlja potporučnik, taj deda pod tvojim nogama je Bojović Petar, vojvoda. Udarna pesnica srpske hegemonističke klike. Ne spominje on nikakav kajmak već Kajmakčalan, a Kajmakčalan, uh, to ti je već duga priča.
– Šta je vojvodo, znaš li ti da čitaš? Upita Petra mladi komunista brišući krvave ruke od čakšire.
– Znam srpski, nemački i francuski odgovori vojvoda.
A i đe ne bi znao kada je još posle Drugog srpsko-turskog rata 1878. godine, kada ova dvojica nisu bila ni rođena, Petar Bojović tada kao prvi u klasi Artiljerijske škole, prevodio stručnu vojnu literaturu sa nemačkog i francuskog jezika i tako usavršavao svoje znanje o konjici.
– A znaš li kako komunisti tuku? Nastavi mladić razjaren vojvodinim odgovorom, i poče da ga gazi sad već od krvi crvenim čizmama. Ako su mu ruke umorne noge nisu…
– Dosta je druže, prekide ga potporučnik pokazujući mastiljavom olovkom na list papira. Ovde piše da treba da umre prirodnom smrću.
Komunistički zlikovci iz OZNE nakon 3 dana mučenja vratili su vojvodu Bojovića njegovoj kući a fotografija dole pokazuje da je u to doba imao 86 godina. Kući ga je dočekao mladi Kosta Rakić, porodični prijatelj i poslužitelj u domu Bojovića. Čovek na osnovu čijih sećanja danas znamo kako su izgledali poslednji dani vojvode Bojovića, i koji je priče o njemu prepričavao sve do 2019. godine kad je umro u 96. godini.
Komunistički zlikovci su za mesec dana dočekali smrt vojvode Bojovića. Bio je to hladni 19. januar 1945. godine kada je vojvoda u Beogradu umro od posledica premlaćivanja a u matičnoj knjizi umrlih kao uzrok smrti zauvek ostalo zapisano „obostrano upaljenje pluća.“
Nije grad ni bio za njega, seljačko je on dete iz sela Miševića kod Nove Varoši od roditelja Peruta i Rade, zemljoradnika. Kao devetogodišnjak je bi primoran da pređe iz Stare Srbije koja je tad bila pod kontrolom Turske, u Radaljevo kod Ivanjice.
Nakon završene gimnazije u Beogradu, u Artiljerijskoj školi 1875. godine upoznaje Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Bilo je ovo svojevrsno predskazanje da će još uz Radomira Putnika, baš njih četvorica postati ikone srpskog vojevanja.
Učestvovaće u svim ratovima za stvaranje države Srbije, gradiće vojsku i odbranu, vodeći računa o deci i omladini svog naroda. Nijednom kralju neće bili pokorni, nijednom političaru ponizni. Osluškivali su samo bol svog naroda.
Petar Bojović će 1876. godine u Prvi srpsko-turski rat ući kao maloletni pitomac Vojne akademije, gde će ga odlikovati ruski car Aleksandar II Nikolajevič. U Drugi srpsko-turski rat će ući punoletan.
Vodio je 6 ratova, izvojevao sjajne pobede, rukovodio je povlačenjem kroz Albaniju i on je izabrao lokaciju na Krfu gde će se skloniti srpska vojska.
Po proboju Solunskog fronta unapređen je u čin vojvode i bio je poslednji kome je taj čin dodeljen. Odbio je da bude ministar pa je penzionisan, rekavši da je on vojnik: „Moj život, to su naši ratovi“, govorio je.
U penziji je pisao memoare u svojoj kući na Vračaru u Trnskoj ulici. Uživao je u penziji punih 20 godina kada je 1941. godine u svojoj 83. godini ponovo aktiviran kao pomoćnik vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenke vojske, kralja Petra II.
Nemci ga hapse i Franc Nojhauzen, punomoćnih nemačkog Rajha za privredu Srbije mu nudi saradnju sa Nemcima za veliku platu i mogućnošću napuštanja Srbije.
Vojvoda odgovara kratko: „Vi znate da sam ja vojnik, da cenim svaku vojsku pa tako i vašu. Vaša vojska je u ovom trenutku okupator moje zemlje i ja sa njom ne mogu sarađivati. Ako mi obećate da nemački vojnik dok traje okupacija neće preći moj kućni prag, ja vam obećavam da za to vreme neću izaći iz dvorišta.“
Nojhauzen je pružio ruku i prihvatio dogovor koji je poštovan do kraja rata. Straža ispred njegove kuće nije mu pravila probleme čak ni kada je šetao po dvorištu u svečanoj uniformi.
Ali, nakon Vermahta stigli su komunisti. Kada su već kontrolisali Beograd prvom prilikom su upali u kuću vojvode Bojovića, pored većine ordenja ukradena je i sablja od koje se vojvoda nije odvajao pune 63 godine kao i kalpak. Ova 2 predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.
Bojovićev komšija iz Trnske 25, dr Pavle Milošević svedočio je da je OZNA odmah po vojvodinoj smrti preko Radio Beograda izdala saopštenje u kome je zabranila svima da prisustvuju sahrani ovog neprijatelja Narodno-oslobodilačke borbe.
Legendarni srpski komandant sahranjen je bez ikakvih vojnih počasti uz malobrojne članove porodice. Za to su se pobrinuli novi vladari oličeni u ljudima u kožnim odelima i šeširima koji su lično nadgledali sahranu.
Pre 103 godine Prva armija pod komandom vojvode Petra Bojovića oslobodila je u Prvom svetskom ratu Beograd. Grad koji će mu 27 godina kasnije skinuti glavu a on postati vojvoda koga su ponizili i ubili potomci njegovih ratnika iz Prvog svetskog rata.
Njima je više od kuće na Vračaru smetalo to slavno ime i 42 ordena na njegovim grudima.