TIHE I DUBOKE REČI
Reči Jevanđelja su reči koje su izgovorene od strane Samog Boga, na zemlji, glasom ljudskim i na jeziku ljudskom…
Da li smo svesni da, svaki put kada čitamo Jevanđelje, zapravo ponavljamo iste one reči koje je Gospod Isus Hristos izgovorio na zemlji? To su reči Samoga Boga Živoga i svekolika vaseljena sluša ih sa strahopoštovanjem, u udivljenju što Bog govori stvorenju Svome na jeziku stvorenja Svoga…
Tužno je, međutim, pomisliti što jedini do kojih te reči često ne dopiru jesu upravo – ljudi, oni radi kojih su ove reči i kazane, na čijem jeziku su bile izgovorene, oni radi kojih je Hristos Bog postao čovek.
Reči Jevanđelja ne izgovaramo, doduše, na onom jeziku na kome je On govorio, ne onim glasom kojim je On govorio, ali to su reči koje su izgovorene od strane Samog Boga, na zemlji, glasom ljudskim i na jeziku ljudskom. Te reči osvajaju sam govor ljudski.
Njih je proiznosio Gospod naš Isus Hristos, zvučale su ljudskim glasom, a bile su reči Samoga Boga Živoga, Koji je postao čovek, a čula ih je svekolika vaseljena: te negromke, tihe i duboke reči razlegle su se celim svetom… I, kada mi Jevanđelje naglas čitamo, strašno je na to i pomisliti, svekolika vaseljena sluša ih sa strahopoštovanjem, u sveštenom premiranju, u udivljenju što Bog, Nevidivi, Nepojamni, Sam Bog naš, govori stvorenju Svome na jeziku stvorenja Svoga… Tako je, pak, tužno pomisliti što jedini do kojih te reči često ne dopiru jesu upravo – ljudi, oni radi kojih su ove reči i kazane, na čijem jeziku su bile izgovorene, ljudi radi kojih je Hristos Bog postao čovek. Sa kakvim bismo strahopoštovanjem mi morali da slušamo, prosto da slušamo! Čak i kada nismo kadri da u dubinu proniknemo, čak i kada nismo kadri da podnesemo težinu i odgovorimo na, za nas strašni, priziv tih reči – sa kakvim bismo ih strahopoštovanjem morali slušati, znajući da su to, zapravo, sušte reči Boga na jeziku ljudskom, koje dopiru do nas, razležući se čitavim svetom.
Sveti Jovan Zlatoust kaže da, kada hoćemo da pročitamo stranicu iz Svetog Jevanđelja, treba da se pomolimo Gospodu, da očisti naš um i naše srce, te da ispravi našu volju – čak treba da omijemo ruke kojima ćemo se dotaći te Sveštene Knjige – i da (Reč Božiju) slušamo svim bićem svojim… Prepodobni Serafim Sarovski nam je govorio da Jevanđelje treba na kolenima slušati, zato što Bog govori. Kada bi nam Živi Bog vidljivo i opipljivo govorio, mi čak ne bismo ni stajali, pali bismo na kolena, zatvorili oči i otvorili um i srce… Bože, zar mi ovako slušamo Jevanđelje?
Eto, danas smo čitali o buri na moru… To nije samo kazivanje o tome da je nekada, u vreme Hristovog života na zemlji, ljude zadesila bura. Reč je tu, zapravo, o svakoj vrsti oluje, o svakoj buri – o burama istorijskim i porodičnim, koje nas plaše i pustoše, kao i o onoj koja se često podiže u našem srcu, u našem umu, i izražava oštrom rečju, a povlači nas na samo dno vrtloga.
A, eto, ni kada nas zadesi takva bura, ne treba da se bojimo, nego treba da znamo da, u samom njenom središtu, na najstrahotnijem mestu njenom, tamo gde se stiču sve sile zla da bi sve uništile, stoji – Hristos Gospod, i da se sve te sile razbijaju o Hrista, kao o stenu, u paramparčad. Mi Hrista u oluji ne vidimo zato što ne gledamo. Ne čujemo glas Njegov u vetrovima i huku oluje zato što ne osluškujemo. A, i kada osetimo da je u toj oluji i On negde, ne govorimo kao Petar: ”Gospode, daj mi da se lišim makar i delića svoje sigurnosti i spokojstva koji su mi dani, daj da stupim u tu oluju i prođem kroz nju, da bih se našao pored Tebe!…” Kada bismo to rekli, mi bismo mogli da hodamo po razbesnelim talasima, mogli bismo odoleti vetrovima koji nas biju.
A, ako bismo se tu, na pola puta, i uplašili i izgubili veru, izgubili Hrista iz vida i izgubili uzdanje u sebe, svagda bi nam bilo moguće da, kao Petar, o kome se danas govori, povičemo sa strahom duše svoje, sa svom izgubljenošću svojom: ”Gospode, pomozi! …” I, Hristos bi nas, u toj buri, uzeo za ruku i izvukao bi nas najpre u lađu, koja je predstavljala našu neubedljivu zaštitu, a zatim i na čvrsto tle obale. Hristos je, i juče i danas i u vekove vekova, Jedan Isti, i ono što se govori o Njegovom životu na zemlji odnosi se i na naš život sa Njim, zato što je On sa nama do svršetka veka! Amin.
Mitropolit Antonije (Blum)