DUHOVNI ŽIVOT KAO U DETETA

Hristov Put nikada ne može biti lak i udoban, kao što su drugi putevi, koji vode u pogibao. Put Hristov ostaje uzak, poput uskih i neprimetnih vrata, koja vode u Carstvo Hristovo.

 

Učenje Gospoda Isusa Hrista – istinita svetlost života, zalog savršenog života, radostan i slobodan. Spasitelj je došao da probudi duhovne sile čoveka, da čovek ne bi zakopavao talente u zemlju, da ne bi bio plašljivi i uplašeni rob, već da bi sa slobodom sina radio na njivi i u vinogradu Oca svoga.

put hristov

Bog želi slobodnu ljubav čoveka, najdublje, iskreno opštenje sa Njim. On je naš Put, Istina i Život, hrišćanin živi ljubavlju Njegovom, hrani se blagodaću Njegovom, u svetlosti Njegovoj vidi život svoj. Njemu prinosi svoje tuge i radosti, uznemirenosti i sumnje, svoje nade i strah…

Hristov Put nikada ne može biti lak i udoban, kao što su drugi putevi, koji vode u pogibao. Put Hristov ostaje uzak, poput uskih i neprimetnih vrata, koja vode u Carstvo Hristovo. Hrišćanin mora da odbaci sebe, da ostavi sve iza sebe, i ne okrećući se da izvrši svoje delo na njivi Gospodnjoj. Smisao života hrišćanina je u satrudništvu Bogu, u služenju dela izgradnje Carstva Božijeg.

Živeti u ovom svetu po pravdi Božijoj, rečju i delom biti njegov vesnik, muški se boriti sa sablaznima života, svoje tuge i brige polagati na Boga, svoje nemoći i grehe čistiti svetošću Njegovom, ljubavlju Njegovom…

Hristos – „nije od ovog sveta“. Zato Ga svet mrzi, a zajedno sa Njim – i Njegove učenike (Jovan 15:18-19). Gospod je Svojim učenicima predskazao progone, stradanja i mučeničku smrt – sve se tako i ispunilo. „Svi koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu biće gonjeni. A zli ljudi varalice napredovaće na gore“ (2.Tim. 3:12-13).

Gord i samoljubiv čovek nije u stanju da primi učenje Hristovo. Samo onaj ko se smiri i umanji, sposoban je da ga smesti. „Umanjiti se“ – znači učiniti se krotkim, nezlobivim, tuđim svakom vidu nasilja i gordosti. „Svet“ će na svaki način nositi i goniti ovo dobrovoljno dete.

Hristos je svetu prineo život i radost, a neprijatelj – stradanja i nesreće. Dok u svetu postoje muke i stradanja, oni će biti udeo i svakog nelicemernog sluge Hristovog. Hrišćanin ne može biti u potpunosti radostan u ovom svetu, jer svaki nedostatak u ljubljenom čoveku, postaje izvor žalosti za njega.

U sva vremena su se sretali ljudi, koji su se još za života, a neretko i posle smrti priznavali za pravednike. A kada se obratiš ka srdačnoj ispovesti tih nosilaca svetlosti Hristove, onda bivaš poražen njihovim iskrenim, dubokim saznanjem svoje grehovnosti, nemoći i siromaštva.

Ako su Sveti jasno shvatali svoju nemoć i siromaštvo i tako odlazili Bogu, to je i nama za duhovni rast neophodno, uklonjenje od svakog vida zla, činjenje dobra, post, molitva i saznanje svoje ništavnosti.

Samozadovoljstvo i samouverenost govore ne o svetosti i savršenstvu, već o gordosti, uskoumlju i duhovnoj ograničenosti.

Početak smirenja, po reči Spasitelja, koje verujućeg čini sličnim svom Učitelju – jeste neiscrpni istočnik za saznanje povezanosti sa svim grešnim i stradajućim u ovom svetu.

U svom duhovnom životu Hrišćanin mora biti poput deteta, koje se ne brine o svom rastu, sličan ljiljanu, koji ne misli o svojoj lepoti, ili ptici, koja ne brine o sutrašnjem danu. Verujući se uvek smiruje, zato što nikoga ne smatra gorim od sebe, uvek se kaje, jer jasno vidi lepotu Božijeg puta i shvata svoju udaljenost od njega. Uvek plače, jer saznaje svoju nemoć. I pri poznanju svoje nemoći, postojano se očišćuje i usavršava… Hrišćanin takođe ne može da mrzi, jer mržnja udaljuje čoveka od svemilostivog i krotkog Spasitelja.

Protojerej Nikolaj Deputatov