ISPOVEST JUNAKA

Pripadnik 125. motorizovane brigade Medo Baščarević potomak je hrabrih predaka. Njegov otac Miodrag poginuo je kao dobrovoljac u Hrvatskoj 1993.

 

Heroj ne bi bio heroj da misli na sebe i da nije požrtvovan. Naš sagovornik Milorad Medo Baščarević iz Kosovske Mitrovice je jedan takav borac i heroj sa Košara.

medo baščarević

Ovaj neumoljivo hrabar Mitrovčanin, koji vodi poreklo iz Ugljara u Ibarskom Kolašinu, bio je nedavno na promociji knjige istinitih događaja „Košare – novi Kosovski boj“ mladog istoričara Milana Bojića u Ruskom domu u Beogradu. I njegova priča je zabeležena u ovoj knjizi od posebnog značaja u istorijskom i pedagoškom smislu.

Ispovest Meda Baščarevića saslušali smo sa divljenjem, jer je on na samom početku prvo progovorio o ratnom drugu Zoranu Bogiću iz Pirota koji ga je „zadužio“ jer ga je spasavao na Košarama, a koji je oboleo od teške bolesti od koje mu se suši mali mozak, te sada boravi u jednom rehabilitacionom centru u Novom Pazaru.

Medo se više za njega brine, jer, kako kaže, „ja ću se za sebe već nekako snaći“. On me je izvukao i nosio kada sam bio ranjen na Košarama. A kako nevolja prati nevolju, tako je i njegovog druga napustila supruga, ostavila decu i ponovo se udala, tako da je njegov problem i to otežalo.

Vojni rok sa puškom i bojevom municijom

– Evo, samo što me je zvao, priča nam Baščarević.

A o sebi kaže ovako:

– Ja sam 1998. otišao u Peć da služim redovan vojni rok. Imao sam 19 godina. Proveo sam u vojsci nešto više od godinu dana uključujući i borbe na Košarama. U vojsci sam proslavio dva rođendana. Pripadnik sam 125. motorizovane brigade. Mi tada nismo imali izlaske u grad kao što imaju vojnici u normalnim uslovima u mirnim vremenima. Bili smo raspoređeni na obezbeđivanju pograničnog dela granice prema Albaniji. Bili smo u Dečanima i na Juničkim planinama… Ceo vojni rok sam proveo sa puškom i bojevom municijom. Meni je i otac bio u ratu. Moj otac Miodrag je kao dobrovoljac poginuo u Hrvatskoj 1993. godine, priča Medo Baščarević.

– Borba za Košare počela je na veliki petak 1999. i mi smo posle četiri-pet dana otišli na desno krilo karaule Košare. Tu sam bio sve do ranjavanja 11. maja kada su nas NATO avioni gađali kasetnim bombama i kada sam ranjen u glavu i u noge. I danas imam gelere u sebi. Tom prilikom poginulo nam je deset vojnika, a oko tridesetoro nas je zadobilo teže i lakše povrede. Mi lakše povrede i ne smatramo ranjavanjem. Tog 11. maja je na Prokletijama bio sneg dubine od oko dva metra. Odmah po ranjavanju sam vojnim kolima prebačen u Peć gde mi je ukazana prva pomoć i izvršena operacija, ali sam već sutra prebačen u Prištinu. Posle sam na štakama otišao u Kraljevo kod rodbine. Gledali su me majka i braća. Oporavljao sam se nekoliko meseci, a u Kosovskoj Mitrovici me je čekalo radno mesto u Javnom komunalnom preduzeću „Standard“ gde i sada radim, priča Baščarević.

Ratnim veteranima pokloniti veću pažnju

Heroj sa Košara Medo Baščarević se posle oporavka od ranjavanja kasetnom bombom vratio iz Kraljeva u Kosovsku Mitrovicu gde se kasnije oženio i stvorio porodicu.

– Sve je zadovoljavajuće u mom životu, ne žalim se. Trnu mi noge, ali šta ću. Više mi je žao drugih. Neki nisu mogli da podnesu kad im drug pogine pa su popustili psihički… Ratnim veteranima se sve nešto daje „na kašičicu“ a moglo bi bolje, kaže on.

– Kada su nas nadletali avioni, svako od nas je prilikom težeg ranjavanja pomišljao i na samoubistvo samo da ne ometa druge da čuvaju granice. Jer kako da čuvaju granicu ako vuku ranjenike do nekog odredišta, to povećava rizik da i oni poginu sa nama. Živote smo darovali zemlji i opet bi, ako treba, kaže Medo Baščarević, omiljen i u rodbini.

Sa suprugom, ćerkom i majkom živi u porodičnoj kući u Mitrovici koju je gradio još njegov deda. U slobodno vreme ide sa drugovima na pecanje.

– Svaka dva-tri meseca se nas 10-15 ratnih drugova sastajemo i družimo. Vodimo računa i da pomognemo jedni drugima. Okupljamo se i zvanično svake godine zadnje nedelje u septembru, napominje Baščarević.

Junaci sa Košara i danas biju svoju bitku. Ratni veterani koji su spasli granice Srbije od kopnenog upada albanskih terorista biju bitku za ostvarivanje svojih prava, jer se posle rata bore sa posledicama ratovanja, ranjavanja, posledicama preživljenih trauma, ali i za ostvarivanje prava na rad, zdravstveno osiguranje i druga prava.

Piše: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo