BEŽANJE OD STVARNOSTI
Pošto u stvarnosti ne živimo u takvom, izmaštanom, virtualnom svetu, buđenje iz tog sna biva bolno, ali može biti otrežnjujuće…
Šta znači biti zaljubljen?
Dugo sam bio ubeđen da nedvosmisleno, bez ostatka, znam šta to znači. Međutim, vremenom sam se uverio da je najlakše samog sebe ubediti u nešto, verujući da je to baš tako. A da bi se u tome uspelo, dovoljno je iz vidokruga isključiti stvarnost, i eto vas u bašti gde sve cveta i miriše, i gde vas svi vole i svi vam povlađuju. Ali, pošto u stvarnosti ne živimo u takvom, izmaštanom, virtualnom svetu, buđenje iz tog sna biva bolno, ali može biti otrežnjujuće. No, život ne bi bio to što jeste, kad bi smo svi bili jednaki, i svi reagovali na isti način na svoje doživljaje i događaje iz okruženja.
Jedan moj prijatelj, a kažem prijatelj jer to znači da smo prihvatali jedan drugog takvim kavi jesmo, sa svim manama i vrlinama, bio je nekritički, odnosno jednosmerno zaljubljen u jednu Mirjanu. Ovo kažem vama, u poverenju, jer on ne bi preživeo kad bi znao da njegov provereni prijatelj tako vrednuje njegovu vezu. Naravno, nisam imao pravo da osuđujem tu vezu, iako je bio oženjen i imao dvoje dece, jer, pobogu, i toliki drugi to rade, već mi je smetalo to što on nije mogao da shvati da ga ona iskorišćava. Pa čak i kad je shvatio, nije hteo to sebi da prizna. Čak i ako mu je to saznanje dopiralo do podsvesti, on je tu spoznaju potiskivao i ignorisao, smatrajući da je to iskušenje kome je dorastao i kome može da se odupre. Mnogo lakše je prihvatao činjenicu, u koju se sam uverio, da ljubav njegovog života, kako ju je nazivao, ima i druge ljubavnike. Jer, ipak, to ga je manje bolelo, i sujeta je to lakše mogla da preboli.
Trajalo je to, dok je trajalo, dok joj je bio potreban, ili, tačnije, dok joj je bio od koristi, a onda je došao dan kada ga je, kako se to kaže, otkačila. Naravno, nije ni prvi ni poslednji koga švalerka nogira, ali on nije bio od onih koji to mogu da prihvate. On bi to, kao razuman čovek, verovatno i prihvatio kao nešto što i njemu, kao intelektualcu i uvaženom čoveku, može da se desi, ali njegov ego takvo nešto je apriori odbacivao. Кo je ona, dotična Mirjana, ili da je bilo koja druga, koja njega može da nogira? Takvo nešto za njegov ego je bilo ne samo neprihvatljivo, već nezamislivo i kao sama mogućnost. A u sudaru virtualnog i stvarnog, traume su neminovne.
U prvi mah, u direktnom kontaktu verbalno izrečen raskid, moj prijatelj je smatrao za trenutak krize njihove ljubavne veze. Međutim, pošto je odbila bilo kakav telefonski kontakt, pokušao je imejl porukama da razreši nesporazum, kako ga je on tretirao. Ali, poruke su mu se vraćale, jer je Mirjana blokirala njegovu mejl adresu. Preostalo mu je samo ponovni direktni kontakt. Pošto je njegova velika ljubav, kako je on zvao, živela u drugom gradu, on je uporno posećivao manifestacije na kojima bi je mogao zateći. Uzalud. Ona ga je vešto izbegavala.
Iako sam pokušao da mu ukažem na uzaludnost, pa čak i neprimerenost takvih postupaka, koji su se praktično pretvarali u proganjanje, nije vredelo. Ništa ga nije moglo zaustaviti. On više nije bio samo odbačeni i razočarani ljubavnik, već osoba lišena racionalnog rasuđivanja.
I tako je jednog letnjeg dana opet otišao u njen grad, ovaj put da je sačeka ispred zgrade u kojoj je stanovala. Čvrsto je rešio da je čeka koliko god bude trebalo. Dan je polako odmicao, a sunce i sparina uzavrelog grada su na ovog šezdesotogodišnjaka učinili svoje. Onako skrhan, ozlojeđen, i umoran od čekanja, seo je na stepenište na ulazu u njenu zgradu. U to naiđe neka milosrdna duša, pa, pomislivši da to ogladneli siromah prosi, baci mu petobanku u krilo…