APOKALIPSA
Verujem da je lepše imati zemlju
koju ne želite niko da uništi,
znaš da lek za sve krije se u bilju,
od tuge, Zemlja u sebi noćima vrišti.
Ja sam više svoje okruženje,
i ako ne čuvam potonje,
ne sačuvam sebe,
svete, najteže kad je bilo,
u mislima mojim nisam stavila tebe.
Svi smo leptiri
koji čvrsto na nogama i dalje stoje,
hladan vetar poljem mrtvim piri,
uništava na zemlji rajske zelene boje.
Činjenica da živimo život
posvećenom da nas troši,
već umire jutarnji što budi me kikot,
bez savesti, ljudi su postali loši.
Misli nemarne koje ubijaju polako
čine da ptice pevaju sve manje i manje,
praštati se sa životom nikom nije lako,
ide sve na dugo jedno bolovanje.
Brzo zaboravljamo da plodovi pripadaju svima
i da zemlja ne pripada nikome,
da priroda prašta nam svojim darovima,
oprost za nemilost da tražimo kome?
Zagađenje,
pustošenje –
reči su koje nikada ne bi nastale,
koje nikada nisu znale,
kada dolazi vreme da bi najzad stale.
Razbija šume,
isušuje reke,
gasi floru i faunu,
menja klimu
i svakodnevno luta zemljom.
Klimatske promene su stvarne.
Izazov je snažan.
I što duže čekamo,
to teže će rešiti se problem.
Ostaje nacrtan na zemlji osmeh lažan,
a čovek je prirodi zbog patnje njene dužan,
jer dogovor poštovao nije da bude brižan,
nikad nije imao pogled nežan,
viri iz lica tvog osmeh tužan.
Pogledom nežnosti i ljubavi,
otvara horizont nade,
otvara pogled svetlosti
usred mnogih oblaka,
donosi toplinu nade.