VINSTON ČERČIL I JA
Čerčil mi pokazuje njegovu gramatu Nobelove nagrade. I ja dodirnuh, kažiprstom. Gle! Stvarno, Nobelova nagrada.
U lucidnom snu, dok kosti i zglobovi bole od meteoropatskih reakcija, a san dolazi na oči, koliko da dremneš, sanjaš, a čuješ, javi mi se glavom i bradom, sa šeširom, niko drugi do Vinston Čerčil!
– I ti si pisac!? – pita me Čerčil.
– Pa, da! – kažem mu, – lokalni doduše.
– Piši! – kaže mi Čerčil, – ja sam pisao celog života i dobio Nobelovu nagradu 1953.godine. I ti ćeš.
– I ja ću!? – Ha, ha. Ja kao neverni Toma.
– Evo, pipni!
Čerčil mi pokazuje njegovu gramatu Nobelove nagrade. I ja dodirnuh, kažiprstom. Gle! Stvarno, Nobelova nagrada. I krenuh da protrljam.
– Dobro protrljaj, sinko, možda ti se i posreći.
– Eh!
– Što uzdišeš!?
– Pa, to što je to politika!
– Kakva politika?
– Pa, sve…
– Yes, yes son! – kaže mi Čerčil. Ali zvezde, poklope kockice! Veruj i biće. No, ti si bio užurbani mladić. To sa političkom karijerom – kažem Čerčilu.
– A i ti si! Trčkaraš, po namirnice, trčkaraš po groblju. Kao oni momci što igraju fudbal na pomoćnom stadionu odmah u blizini stadiona koji se gradi po Fifa standardima i znoje se – kaže mi Čerčil.
– Oni znaju što trče i znoje se – kažem ja. Da pobede, a ja sam izgubio oca.
– Baš kao i ti što trčkaraš – reče mi Čerčil. Trčkaraj i dalje, možda ti se posreći, kako u politici, tako i sa poslom. „Ne se znaje, Zare igra“! – reče Čerčil.
– E, otkud znate, za leskovačku fudbalsku legendu!?
– Mi gore na nebesima sve znamo!
– Pa, da – potvrdih gotovo u dahu Čerčilu.
– Ajde da se kljocnemo jajima – rekoh Čerčilu.
– Hristos Vaskrse! Vaistinu Vaskrese!
I Čerčil, me pobedi. Polomi mi jaje.
Ja se pospan trgoh iz lucidnog sna, tog 24. aprila 2022. godine sa Vinstonom Čerčilom, podkošulje mokre od znoja, sa untercigerom na sebi, pokriven ambasador ćebetom i jorganom.